Bekerova cista (poplitealna cista)

Bekerova cista (poplitealna cista) je sinovijalna cista koja nastaje u zatkolenoj jami distenzijom burze gastroknemijusa.

Behčetov sindrom

Behčetov sindrom je multisistemsko zapaljensko oboljenje, koje je originalno opisano kao trijas simptoma: recidivišući aftozni stomatitis, genitalne ulceracije i iritis.

Bazocelularni karcinom kože

Uzrok nastanka

Smatra se da su ultraviolentno (UV) zračenje, jonizujuće zračenje, hemijski agensi, imunska deficijencija i/ili supresija, glavni karcinogeni faktori za pojavu tumora kože pa i BCC. Petu kategoriju čine genetski defekti za koje se veruje da deluju tako što pojačavaju dejstvo jednog od četiri glavna karcinogena faktora. Virusna karcinogeneza ima udela samo kod imunodeficijentnih bolesti kao što je epidermodisplazija veruciformis. UV zračenje je najznačajniji etiološki faktor za nastanak BCC.
BCC se pretežno javlja kod osoba svetle puti, kose i očiju, a posebno su osetljive svetle osobe sklone pegama. U oko 92-94% slučaja javlja se na fotoeksponiranim regijama glave i vrata (zigomatična regija, čelo, nos, ušne školjke).

Klinička slika

Početak BCC je obično nespecifičan i zbog toga ne pobuđuje odmah sumnju da se radi o tumoru. Evolucije je, sem u slučaju terebratnog oblika, veoma spore i može trajati mesecima pa i godinama. Najčešće počinje u vidu male ranice koja ne zarasta već se prekriva krastom, ili u vidu čvorića čiodine glave. Nastaje na aktinično izmenjenoj koži ili sasvim zdravoj koži. Po pravilu ne daje metststaze i ne zahvata semisluzokožu i sluzokožu.

Postoji više kliničkih oblika:

Epithelioma basocellulare nodulare je najčešći oblik, počinje u vidu čvorića veličine čiodine glave, tvrdoelastične konzistencije, boje normalne kože ili lako presijavajuće. Tumefakt se sporo uvećava, a na površini se primećuju teleangiektazije. Tumor može narasti nekloliko centimetara, mada češće, posle nekog vremena, u centru tumora nastaje nekroza, koja se prekriva slabo adherentnom krustom, dok se po ivici vide sitni perlasti tumefakti.

Ulcus rodens počinje malom ranicom obično posle neke mikro povrede, ogrebotine i sl. Ranica je nepravilnog oblika, bezbolna, pokrivena prljavo žutom, braonkastom do mrkom krustom, koja povremeno otpada i zamenjuje se novom, a ranica ne zarasta već se postepeno širi i produbljuje. Ivice su nepravilne, oštre, u ravni okolne kože ili neznatno uzdignute.
Iz ulcus rodensa može da nastane ulcus terebrans prethodna ulceracija najednom počinje naglo da se širi i produbljuje izazivajući destrukciju okolnog tkiva. Destruktivni procesi su veoma jaki, tako da za kratko vreme zahvate kožu, mišićno tkivo ispod, krvne i nervne strukture, koštane elemente, dovodeći vrlo brzo do veoma opsežnih razaranja i unakaženja. Lokalizuje se obično u predelu lica i poglavine.

Epithelioma basocellulare superficiale se najčešće javlja na leđima i poglavini. Ima veoma sporu evolucije i može dostići nekoliko centimetara u prečniku. Manifestuje se u vidu plaža nepravilnog oblika, lako uzdignutih, transparentnih ili perlastih ivica. Površina mu je eritematozna sa ožiljnim ili atrofičnim arealima i sivkastim, umereno čvrstim prominencijama između kojih se mogu naći tačkaste erozije pokrivene krustoskvamama.

Epithelioma basocellulare sclerodermiformis se obično javlja na licu u vidu lako uzdignutog, bledožućkastog čvorića glatke površine, koji nije oštro ograničen u odnosu na okolnu zdravu kožu.

Epithelioma basocellulare pigmentosum se karakteriše tamnobraon do potpuno mrkom pigmentacijom koja je prisutna od samog nastanka tumora. Najčešće poprima osobine nodularnog ili nodozno-ulceroznog BCC. Češće se javlja kod osoba tamne kože, kose i očiju.

Sindrom nevoidnog BCC (syndroma Gorlin-Goltz) je redak nasledni oblik bazalioma, koji se javlja na licu ili trupu u vidu većeg broja tumorskih čvorića, boje normalne kože, glatke površine. Promene na koži su praćene anomalijama u razvoju koštanog sistemai/ili intelektualnim i drugim poremećajima.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu kliničke slike i patohistološkog nalaza.

Lečenje

Hirurško uklanjanje tumora je metoda izbora za većinu BCC. Danas se sve više koriste hemohirurške, elektrohirurške i kriohirurške metode. Zračna terapija vrlo je uspešna i pogodna metoda za većinu oblika BCC. Manji bazaliomi se veoma uspešno uklanjaju elektrokoagulacijom, kriodestrukcijom tečnim azotom, kiretažom, razaranjem podofilinom, fluorouracilom ili kolhicinom.

Bartonella henselae

Bartonella henselae je mali, polimorfni Gram negativni bacil koji se kultiviše na običnim hranilištima. Osetljiv je na većinu antibiotika.

Put prenošenja

Prenosioci infekcije su mačke koje ne pokazuju znake bolesti. Širi se kontaktom sa zaraženom mačkom, kao posledica mačjeg ugriza ili ogreba ili kontakta mačje pljuvačke sa oštećenom kožom ili konjunktviom oka.

Patološki (medicinski) značaj

Bartonella henselae uzrokuje bolest mačjeg ogreba (cat – scratch disease) – regionalni limfadenitis nastao zbog ujeda ili ogrebotine mačke.

Oko 10 dana posle inokulacije se u polovine bolesnika javlja lezija na koži – eritematozna papula, a potom se uvećavaju regionalne limfne žlezde. Površne, bolne, limfne žlezde mogu biti do 10 cm u prečniku. Najčešće su zahvaćene aksilarne i kubitalne žlezde i žlezde donjih ekstremiteta. Supuracija nastaje u trećine, a opšti simptomi infekcije u polovine slučajeva. Istovremeno se javljaju blagi opšti simptomi: umor, klonulost, glavobolja, gubitak apetita, blago povišena temperatura.

Kožne vaskkularne lezije i diseminovana bolest su opisani kod imunodeficijentnih bolesnika.

Među atipičnim oblicima bolesti najčešći je i najblaži tzv. Parinaud sindrom, oblik bolesti kod koga se B. henselae naseljava na konjunktivu oka. Na bolest možemo posumnjati kad se nakon kontakta s mačkom razvija jednostrani konjunktivitis i limfadenitis limfnog čvora ispred ušne školjke.

Mikrobiološka dijagnostika

Dijagnoza se temelji na epidemiološkim podacima o ujedu ili ogrebotini mačke, citološkoj izolaciji uzročnika iz limfne žlezde, serološkom testu na B. henselae – indirektni test fluorescentnih antitela (IFA) i karakterističnim histološkim promenama. Postoji i dijagnostički kutani Hanger – Rose test.

Lečenje

Bolest mačjeg ogreba može proći spontano, a kada je to potrebno primenjuju se gentamicin, cefotaksim ili azitromicin. Aspiracija je indikovana kada je uvećane limfne žlezde značajno.

Barrett-ov sindrom (Barrett-ov jednjak)

Baretov sindrom je stečeni defekt sluznice jednjaka u toku dužeg prisustva gastroezofagealnog refluksa ( vraćanje sadržaja iz želuca i jednjaka) i najčešće je ispoljen u vidu ulceracija ( grizlica) ili striktura ( suženja), pretežno lokalizovan u distalnom delu jednjaka.

Klinička slika

Prisutno su znaci za refluksnu bolest jednjaka ili hijatusne hernije; disfagija ( poremećaj gutanja), odinofagija ( bol pri gutanju), gorušica, regurgitacija, podrigivanje, povraćanje.

Barretova sluznica je uvršćena u grupu prekanceroza (bolesti jednjaka sa visokim rizikom za pojavu karcinoma). Histopatološkim pregledom sluznice otkriva se cilindrični epitel na mestu gde se inače nalazi skvamozni, kao i prisustvo glavnih i parijetalnih žlezda želuca u jednjaku ili mukoze tankog creva.

Komplikacije

Moguće su: pojava peptičke ulceracije, adenokarcinom i manifestno krvarenje na mestu Barrettove sluznice.

Dijagnoza

Postavlja se rendgenološkim, ezofagoskopskim i hiostopatološkim pregledom.

Lečenje

Lečenje je konzervativno, uz redovne ezofagoskopske i histopatološke kontrole. U slučaju pojave već pomenutih komplikacija, primenjuje se i radikalno, hirurško lečenje.

Barotrauma srednjeg uha (Aerootitis)

Kod barotraume srednjeg uha javljaju se smetnje u funkciji Eustahijeve tube, koje mogu nastati usled edema sluzokože nazofarinksa i tube, povećanog limfnog tkiva na ostijumu tube i dr.

Uzrok nastanka

Barotrauma srednjeg uha nastaje usled neujednačenosti spoljašnjeg atmosferskog pritiska i relativno negativnog intratimpanalnog pritiska. Najčešće se javlja pri letu avionom, u kesonima i slično. Negativni pritisak uvlači bubnu opnu, a reaktivna vazodilatacija u sluzokoži srednjeg uha, edem i mikrokrvarenje su prateći procesi. Ako je razlika pritisaka izrazito visoka ili nastaje naglo može doći do rupture bubne opne.

Klinička slika

Klinička slika se manifestuje osećajem bola i nelagodnosti u uvu, što obično traje nekoliko sati. Autofonija i nagluvost prolaze u roku od nekoliko dana. Retko zaostaje permanentna perceptivna nagluvost. Tinitus ( zujanje u ušima) i vertigo (vrtoglavica) se ponekad javljaju. Otokopski se vide hiperemija delova ili cele bubne opne, mehurići vazduha u srednjem uvu, krvarenje i perforacija.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, ORL pregleda (otoskopija).

Lečenje

Teoretski, najbolje lečenje je vraćanje na visinu ili spontano otvaranje tube u komori za regulaciju pritiska. Dovoljne mere su autoinsuflacija vazduha (Vasalva autoinsuflacija), a nekada paracenteza ili kateterizacija tube. Treba izbegavati let avionom rinitisa, treba staviti kapi u nos pri uzletanju i spuštanju aviona.

Barlow sindrom

Barlov – ov sindrom predstavlja prolaps mitralne valvule, srčanu manu kod koje nastaje izbočenje ili delimično izvrtanje jednog ili oba mitralna kuspisa prema levoj pretkomori tokom sistole. U takvoj situaciji može doći do različitog stepena mitralne regurgitacije.

Uzrok nastanka

Tačan uzrok nastanka ove mane nije poznat, nekada se nasleđuje, a često se javlja kod Marfanovog sindroma, Gravesove bolesti, atrijalnog septalnog defekta.

Klinička slika

Simptomi su, u najvećem broju slučajeva u vidu funkcionalnih manifestacija kardiorespiratornih ( prekordijalni bol, palpitacija – lupanje srca, dispneja – otežano disanje) i neuropsihičkih poremećaja (anksioznost, vertigo – vrtoglavica, sinkope – kratkotrajan gubitak svesti). U slučaju izražene mitralne regurgitacije javljaju se simptomi plućne kongestije i kasnije, insuficijencije levog srca. Klinički znaci se prezentuju anomalijama koštanog sistema (deformacije toraksa – ravna leđa, kokošije grudi, zatim gotsko nepce) i karakterističnim auskultatornim nalazom na srcu. On se ogleda u pojavi izolovanog mezosistolnog klika, ponekad praćenog mezosistolnim šumom, ponekad šum može da bude holosistolni ili samo telesistolni, bez klika. Klik se ranije javlja, a šum postaje intenzivniji u inspirijumu.

Komplikacije

Najčešća komplikacija je progresija mitralne regurgitacije, bilo zbog progresije degenerativnih promena na kuspisima bilo zbog rupture hordi. Infektivni endokarditis javlja se u 2-3%, a nagla srčana smrt u oko2% slučajeva.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anmneze, kliničke slike, kliničkog pregleda, EKG-a, rendgenografije, ultrazvuka, kateterizacije srca.

Lečenje

Profilaksa infektivnog endokarditisa se primenjuje u bolesnika sa prisutnom mitralnom insuficijencijom i miksomatozno izmenjenim kuspisima. Beta blokatori su lekovi izbora za funkcionalne smetnje i pojavu aritmija. U slučaju cerebrovaskularnih akcidenata primenjuju se antiagregaciona ili, eventualno, antikoagulantna terapija. Značajnije simptomatske mitralne insuficijencije rešavaju se hirurški (rekonstrukcija zaliska ili ugradnja veštačkog zaliska).

Balantidium coli

Balantidium coli je protozoalni parazit koji parazitira u debelom crevu čoveka. Protozoe su jednoćelijski mikroorganizmi koji imaju sve karakteristike ćelija eukariota. Javlja se u dva oblika: vegetativni i cistični.

Put prenošenja

Primarni domaćini su svinje. Čovek se inficira konzumiranjem kontaminirane hrane i vode. U rizične grupe spadaju osobe koje dolaze u kontakt sa svinjama, đubrivom i kontaminiranom vodom. Obolevanju doprinose i malnutricija, ahlorhidrija i oslabljen imunitet.

Patološki (medicinski) značaj

Balantidijaza je oboljenje koje izaziva protozoalni parazit Balantidium coli koji napada kolon (debelo crevo). Veći broj slučajeva prolazi asimptomatski, a ako se simptomi jave, balantidijaza se manifestuje prolivom koji može biti, vodenast, može da sadrži primese krvi i mukusa, zatim se javljaju mučnina, povraćanje, bol u abdomenu, gubitak apetita i telesne težine, glavobolje, razvija se kolitis, a kod težih oblika i teži gubitak tečnosti i elektrolita odn. dehidratacija. Kao komplikacija može nastati perforacija creva.

Osim balantidijaze Balantidium coli može da uzrokuje i uretritis, cistitis i pijelonefritis.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, pregleda stolice, urina i kolonoskopije.

Lečenje

Ordiniraju se antibiotici, tetraciklini su lekovi izbori, a alternative su metronidazol, lodoquinol, nitazoxanid. Pored toga primenjuje se simptomatska terapija, pre svega nadoknada tečnosti i elektrolita.

Balantidijaza

Uzrok nastanka
Uzročnik je protozoalni parazit Balantidium coli. Primarni domaćini su svinje. Čovek se inficira konzumiranjem kontaminirane hrane i vode. U rizične grupe spadaju osobe koje dolaze u kontakt sa svinjama, đubrivom i kontaminiranom vodom. Obolevanju doprinose i malnutricija, ahlorhidrija i oslabljen imunitet.

Klinička slika

Veći broj slučajeva prolazi asimptomatski, a ako se simptomi jave, balantidijaza se manifestuje prolivom koji može biti, vodenast, može da sadrži primese krvi i mukusa, zatim se javljaju mučnina, povraćanje, bol u abdomenu, gubitak apetita i telesne težine, glavobolje, razvija se kolitis, a kod težih oblika i teži gubitak tečnosti i elektrolita odn. dehidratacija. Kao komplikacija može nastati perforacija creva.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, pregleda stolice i kolonoskopije.

Lečenje

Ordiniraju se antibiotici, tetraciklini su lekovi izbori, a alternative su metronidazol, lodoquinol, nitazoxanid. Pored toga primenjuje se simptomatska terapija, pre svega nadoknada tečnosti i elektrolita.

Balanopostitis

Uzrok nastanka

Najčešće je multifaktorijalne etiologije. Potencijalni trigeri su:

    infekcije(Candida Albicans, Chlamydia trachomatis, Trichomonas vaginalis, Neisseria gonorrhoeae, beta hemolitički streptokok…)
    trauma,
    losa higijena,
    kontaktna alerija,
    dermatoze (psorijaza,lihen,Balanithis xerotica obliterans…),
    fiksni eritem(izazvan lekovima).

Najčešće se javlja kod neobrezanih muškaraca zbog tople i vlažne sredine. Bitni su i: seksualno ponašanje, upotreba kondoma i spermatocidnih agenasa, simptomi od strane sexualnog partnera.

Klinička slika

Postoji nekoliko formi balanopostitisa. Neke od njih su:

Balanopostitis simplex: postoje  crvenilo i otok, a moguća je i pojava manjih i većih “ranica” uz subjektivni osećaj peckanja, svraba, žarenja, ponekad i smetnji pri mokrenju. Najčešći uzročnici su bakterijske infekcije, hemijski i mehanički nadražaji.

Balanopostitis diabetica: javlja kod dijabetičara (obolelih od šećerne bolesti), naročito ukoliko je prisutna glikozurija (prisustvo šećera u mokraći). Najčešće se nadovezuje infekcija Candidom albicans.

Balanopostitis candidomycetica: odlikuje se svrabom, pečenjem, prisustvom papula, pustula, erozija. Znatno češće se javlja kod dijabetičara. Obavezno je uputiti seksualnogu partnera  na ispitivanje i lečenje.

Balanopostitis erosiva circinata: ima hroničan tok, može se javiti zasebno ili u sklopu Rajterove bolesti. Odlikuje se crvenilom, sjajnim erozijama (ranicama) sa naglašenom nekrotičnom ivicom, nepravilnog policikličnog izgleda.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu kliničke slike. Po potrebi se rade dodatna ispitivanja (bris radi izolovanja uzročnika, biopsija, patch testiranje…). Potrebno je i seksualnog partnera uputiti na potrebna ispitivanja, a zatim i  adekvatno lečenje.

Lečenje

Osnovno je ukloniti predisponirajuće faktore.

Primarana  terapijska linija:

- higijena, ali bez agresivnih sredstava. Preporučuju se slani rastvori 2 puta dnevno uz održavanje suvoće sluzokože

- emolijenti i to prevashodno masti bez konzervanasa zbog moguće iritacije i senzibilizacije, 2 puta dnevno nakon pranja .

- topijski kortikosteroidi, ali niskopotentni i uz mere opreza.


Sekundarna terapijska linija:

- carbenoxolon gel,

- testosterone propionate,

- kortikosreroidi intraleziono.

Definitivni tretman za balanopostitis, naročito kod dijabetičara je circumcizija (obrezivanje).

Prognoza bolesti

Balanopostitis treba shvatiti ozbiljno, lečiti ga adekvatno, terapijom datom od strane nadležnog lekara jer je moguć prelazak u hroničnu formu(sluzokoža postaje glatka, sjajna, istanjena, smanjene elastičnosti), a moguće su i komplikacije (fimoza-nemogućnost prevlačenja kožice, parafimoza-rub prepucijuma stegnut iza glansa praćen otokom, te zahteva hitnu repoziciju, superinfekcije veneričnim uzročnicima).

Bacteroides

Bacteroides su grupa Gram negativnih, nesporogenih, striktno anaerobnih bacila. Sačinjavaju ih šest različitih vrsta, a za čoveka su najvažnije: Bacteroides fragilis, Bacteroides thetaiotaomicrin i Bacteroides melaninogenicus – saccharolyticus. Imaju polisharidnu kapsilu koja ih štiti od fagocitoze i ćelijski zid koji nema osobine Grupa fragilis je deo normalne flore kolona, stolice i normalne bakterijske flore vagine.

Patološki (medicinski) značaj

B. fragilis i B. thetaiotaomicrin su izazivači približno 50% infekcija izazvanih anaerobnim bakterijama, kao što su: pleuropneumonalne, orofaringealne i razne druge gnojne infekcije. Septikemije su uvek veoma teške i sreću se kod starijih ljudi i onih koji su pod terapijom antibioticima. B. melaninogenicus – saccharolyticus najčešće izaziva empijeme i apscese pluća kao i infekcije uha grla i nosa. Vrlo je važna i njegova uloga u infekcijama gingive.

Mikrobiološka dijagnostika

Izoluje se iz sputuma, krvi, brisa grla i nosa. Dijagnoza se postavlja na osnovu mikroskopskih, kulturelnih i biohemijskih osobina.

Lečenje

Baketrije iz grupe Bacteroides produkuju beta laktamaze i onemogućavaju dejstvo penicilina i ostalih beta laktamskih antibiotika. Lekovi izbora su klindamicin i nitroimidazoli.

Bacillus anthracis - Antraks

Bacillus anthracis je gram pozitivan, aeroban, nepokretan štapić, ima kapsulu,  sa centralnom ovalnom sporom koja svojom veličinom ne deformiše bacil. Bakterija se javlja pojedinačno ili češće u obliku lanaca. Ti lanci liče na bambusovu trsku.
Posebno je patogen za životinje iz grupe biljojeda kao što su konji, goveda, koze i ovce. Spore antraksa se mogu naći u svim prerađevinama bolesne stoke – mesu, koži, krznu, vuni i rogovima.

Put prenošenja

Za čoveka je izvor infekcija obolela životinja. Od antraksa uglavnom obolevaju ljudi koji su u direktnom kontaktu sa obolelom ili uginulom životinjom kao i ljudi koji se bave industrijskom preradom stočnih proizvoda. Infekcija može nastati i ingestijom termički nedovoljno obrađenog mleka ili mesa obolelih životinja.

Patološki (medicinski) značaj

Bacillus anthracis uzrokuje antraks, akutno infektivno oboljenje iz grupe zoonoza koje se kod ljudi javlja kao spoljašnji ili unutrašnji antraks.

Spoljašnji ili kožni antraks

Pustula maligna – najčešći klinički oblik, uglavnom lokalizovan na otkrivenim delovima tela a ulazno mesto su povrede na koži. Na mestu infekcije se prvo javlja makula (okrugla promena boje kože), u toku jednog dana prelazi u papulu (promena iznad ravni kože), a zatim u vezikulu (mehurić ispunjen tečnošću). U sredini vezikule nastaje nekroza i  stvara se crno smeđa krusta a oko nje venac vezikula. Oko 3 – 5. dana krusta se širi i obuhvata venac vezikula. Tako nastaje antraksna krusta koja je crna, jasno ograničena, uvučena, suva i bezbolna. Kada otpadne ostaje svež ožiljak a nekada i veliki defekt. Stadijum kruste traje i do 20 dana. Promene su praćene bolnim uvećanjem regionalnih limfnih žlezdi. Opšti simptomi su uglavnom blagi – povišena temperatura, jeza, groznica, bolovi u mišićima i zglobovima.

Maligni edem – ponekad kod lokalizacije infekcije na licu odnosno očnom kapku ili na sluzokožama ne dolazi do stvaranja pustule, već se karakteriše difuznim otokom koji je pihtijast, bled, bezbolan i brzo se širi. Na sluzkožama se stvaraju mehurići koji pucaju i na njihovom mestu nastaje nekroza. Kod lokalizacije na sluzokoži usne duplje i jezika može doći do ugušenja.

Unutrašnji antraks

Plućni antraks – nastaje inhalacijom spora, početak je postepen i liči na gripozni sindrom. Bolesnik se žali na umor, malaksalost, bol u grudima i suvi kašalj, ima povišenu temperaturu. Dalje se razvija hemoragični medijastinitis, temperatura se spušta ispod normale, otežano je disanje, puls je slab, ubrzan, snižen je krvni pritisak i nastupa kolapsno stanje.

Crevni antraks – nastaje nakon ingestije kontaminirane termički nedovoljno obrađene hrane. Karakteriše se povraćanjem krvavog sadržaja, učestalim krvavim stolicama kao i teškim opštim stanjem. Bolest je praćena teškim kolapsnim stanjem i bez odgovarajuće terapije nastupa smrt za 2 – 3 dana.

Antraksna sepsa – najteži oblik sa znacim teške infekcije, intoksikacije i kardiovaskularnog kolapsa sa formiranjem sekundarnih metastatskih žarišta na mnogim organima.

Mikrobiološka dijagnostika

Antraksni bacil treba tražiti u direktnom razmazu sadržaja pustule kao i u kulturi sadržaja pustule, sputumu, stolici, krvi i likvoru. Od uzetog bolesničkog materijala pravi se preparat i boji po Gramu. U cilju identifikacije iz kulture ili direktno iz bolesničkog uzorka donetog na pregled, najčešće se koristi imunološka reakcija imunoflorescencije, a mogu se koristiti i reakcije DNK hibridizacije kao i fagotipizacije, ali se one rutinski ne koriste.

Lečenje

Uspešno se leči benzilpenicilinom. Simptomatska terapija je izuzetno važna kod unutrašnjih oblika i podrazumeva korekciju acidobaznog statusa, primenu kardiotonika i održavanje prolaznosti vazdušnih puteva.

Babezioza

Uzrok nastanka
Uzročnici su protozoe iz roda Babesia koje se prenose ujedom krpelja Ixodes (prenosioc je isti kao kod Lajmske bolesti), takođe bolest se može preneti transfuzijom krvi i transplacentarno.

Klinička slika

Parazit napada eritrocite (crvena krvna zrnca), što vodi u hemolitičku anemiju, trombocitopeniju i stvaranje atipičnih limfocita.
Inkubacioni period traje 1-4 nedelje. Nakon toga mogu nastati generalizovana slabost, malaksalost, povišena telesna temperatura, gubitak apetita i telesne težine, depresija, glavobolje, fotofobija (preosetljivost na svetlost), ukočenost vrata, kašalj, kratak dah, edem pluća, mučnina, povraćanje, bol u abdomenu, hepatosplenomegalija (uvećane jetra i slezina), bolovi u mišićima i zglobovima, tamno prebojena mokraća. Kod težih infekcija razvija se bubrežna isuficijencija, šok, sepsa.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, pregleda krvi, seroloških testova (ELISA; IFA; PCR).

Lečenje

Odmah po postavljanju dijagnoze treba početi sa primenom antibiotika (klindamicin) i kvinina ili atovakvona uz simptomatsku i suportivnu terapiju.

Babesiae

Babesiae su protozoe. Protozoe su jednoćelijski mikroorganizmi koji imaju sve karakteristike ćelija eukariota.

Put prenošenja

Prenose se ujedom krpelja Ixodes (prenosioc je isti kao kod Lajmske bolesti), takođe bolest se može preneti transfuzijom krvi i transplacentarno.

Patološki (medicinski) značaj

Babezioza je intraeritrocitna parazitarna infekcija uzrokovana protozoama iz roda Babesia.
Parazit napada eritrocite (crvena krvna zrnca), što vodi u hemolitičku anemiju, trombocitopeniju i stvaranje atipičnih limfocita. Inkubacioni period traje 1-4 nedelje. Nakon toga mogu nastati generalizovana slabost, malaksalost, povišena telesna temperatura, gubitak apetita i telesne težine, depresija, glavobolje, fotofobija (preosetljivost na svetlost), ukočenost vrata, kašalj, kratak dah, edem pluća, mučnina, povraćanje, bol u abdomenu, hepatosplenomegalija (uvećane jetra i slezina), bolovi u mišićima i zglobovima, tamno prebojena mokraća. Kod težih infekcija razvija se bubrežna isuficijencija, šok, sepsa.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, pregleda krvi, seroloških testova (ELISA; IFA; PCR).

Lečenje

Odmah po postavljanju dijagnoze treba početi sa primenom antibiotika (klindamicin) i kvinina ili atovakvona uz simptomatsku i suportivnu terapiju.

Azoospermija

Broj spermatozoida, normalno u mililitru, kreće se iznad 60 miliona. Shodno broju spermatozoida utvrđuju se sledeći termini:

    60 -120 miliona u mililitru naziva se normospremija
    20 – 60 miliona u mililitru naziva se hipospermija
    manje od 20 miliona u mililitru je oligospermija
    kada u spermi nema spermatozoida – azoospermija

Azoospremija može biti:

    sekretorna
    ekskretorna


Sekretorna azoospermija

To je stanje u kojem testisi ne proizvode spermatozoide. Najčešći uzroci za ovo stanje su:

    genetske mutacije ili nenormalan kariotip (Klinefelter sindrom)
    obostrani kriptorhidizam (kada testisi nisu spušteni u skrotum)
    upala testisa
    hormonski deficiti
    radioterapija ili hemioterapija u sklopu raznih malignih bolesti

Vrlo je bitno da se odredi koji je tip sekretorne azoospermije. U zavisnosti od nivoa FSH (folikulostimulirajući hormon), postoje tri tipa:

    azoospermia sa visokim FSH
    azoospermia sa normalnim FSH
    azoospermia sa niskim FSH

 Dijagnoza
 
Postavlja se anamnezom, kliničkim pregledom, spermatogramom,  mikroskopskim ispitivanjem jer često makroskopski izgled sperme ne ukazuje na ovaj poremećaj, hormonskom dozažom, biopsijom testisa.

Lečenje

Terapija je u principu moguća jedino ukoliko postoji nedostatak FSH, u nekim je jedino moguće sačekati spontani oporavak, na primer, kod hemioterapije i zračenja, a kod genetskih uzroka ili teških oštećenja testisa posle upale i traume, prognoza je loša. U nekim slučajevima u tkivu testisa postoje spermatozoidi u malom broju (ali da bi se to utvrdilo potrebno je uraditi biopsiju testisa) pri čemu se neki od tih spermatozoida može upotrebiti za intracitoplazmatsku injekciju spermatozoida (ICSI).


Ekskretorna azoospermija

Produkcija spermatozoida je moguća ali zbog prepreka u semevodima spermatozoidi ne dospevaju u ejakulat i pri mikroskopskom  pregledu se ne nalaze. Uzroci su urođeni ili stečeni defekti (prepreke) u semevodima na svim nivoima. Urođene anomalije najčešće pogađaju početak semevodnih kanala, tzv. visoke anomalije kod kojih nije došlo do pravilnog spajanja odvodnih kanala sperme. Stečene opturacije su posledica povreda, operacija ili infekcija.

Dijagnoza

Dijagnoza se postavlja anamnezom, spermatogramom, kliničkim pregledom, hormonskom dozažom, ultrazvukom ili radiološkom i hirurškom eksploracijom.

Lečenje

Terapija je hirurška i prognoza je dobra (60% uspeha).

Atrezija tankog i debelog creva

Atrezije (odsustvo lumena) tankog creva češće su nego atrezije debelog i učestalost je 1 : 1500 živorođene dece.

Klinička slika

Uz povraćanje i izostanak mekonijumske stolice postoji distenzija abdomena koja je veća što je opstrukcija creva distalnije. Komplikacija nekih jejunoilealnih atrezija je mogući sindrom kratkog creva.

Dijagnoza

Nativna rebdgenografija abdomena u uspravnom položaju pokazuje aerolikvidne nivoe. Njihova brojnost, izgled i raspored mogu indirektno pokazivati nivo opstrukcije. Korisno je uraditi i irigografski pregled zbod diferencijalno-dijagnostičkih mogućnosti prema mekonijskom ileusu, megakolonu, atreziji kolona.

Lečenje

Nakon postavljanja dijagnoze i  pripreme u smislu poboljšanja opšteg stanja novorođenčeta, preporučuje se operacija. U transportu je potrebno uvesti nazogastričnu sondu, nadoknađivati tečnost i ispravljati elektrolitni i acidobazni disbalans. Operativno se najčešće resecira proksimalan dilatiran deo jednjaka i po mogućnosti se radi termino-terminalna anastomoza creva.

Atrezija jednjaka

Atrezija jednjaka izražena je nedostatkom jednjaka u raznim nivoima i može da ima nekoliko varijanti. U 87% slučajeva gornji segment jednjaka se slepo završava, dok donji deo komunicira sa trahejom. Ređe se nalaze atrezije ezofagusa bez spoja sa trahejom i traheoezofagealne fistule sa prolaznim jednjakom. Atrezija jednjaka sa traheoezofagealnom fistulom proksimalnog ili oba dela jednjaka je izuzetno retka. AtrezIja jednjaka – javlja se u 1:3500 novorođene dece.

Klinička slika

Sumnju na atreziju jednjaka pobuđuje obilno lučenje pljuvačke iz usta novorođenčeta ili kašalj, gušenje cijanoza (modrilo) pri pokušaju hranjenja. Ako se blagovremeno ne prepozna i ne leči, ova anomalija se brzo komplikuje aspiracionom bronhopneumonijom.

Dijagnoza

Neprolaznost jednjaka se dokazuje kateterom uz radiografsko praćenje i ezofagoskopijom. Na nativnom snimku abdomena, u oblicima atrezije ezofagusa bez komunikacije sa trahejom, odsutni su gasovi u želucu i crevima.

Lečenje

Neophodna je hitna hirurška korekcija. Do operacije se dete hrani intravenski ili gastrostomom uz stalnu aspiraciju sekreta iz usta i ždrela.

Atrezija i stenoza duodenuma

Kongenitalna opstrukcija duodenuma (dvanaestopalačno crevo) može biti parcijalna ili potpuna, a prema lokalizaciji u odnosu na ampulu Vateri, pre i posleampularna. Atrezija duodenuma se javlja u 1:10000 – 40000 novorođenčadi. Može biti uzrokovana membranom ili kompletnom obliteracijom lumena creva. Hidramnion se nalazi u 50%, a trisomija 21 u trećine bolesnika. Kongenitalna opstrukcija duodenuma je često praćena anularnim pankreasom, atrezijom jednjaka, malrotacijom creva i drugiom digestivnim i vandigestivnim anomalijama.

Klinička slika

Kompletna atrezija duodenuma ( potpuno odsustvo lumena) se prezentuje ubrzo po rođenju intezivnim bolovima u gornjoj polovini trbuha i upornim povraćanjem. U preampularnoj atreziji povraćani sadržaj nema prisustva žuči, dok je postampularni bilozan. Klinička simptomatologija u duodenalnoj stenozi je blaža nego u atreziji.

Dijagnoza

Radiografskim pregledom abdomena se konstatuje dupli mehur u projekciji želuca i proksimalnog segmenta duodenuma, uz istovremeno odsustvo gasova u distalnim delovima creva.

Lečenje

Hirurška korekcija se sastoji u duodeno – duodenalnoj ili duodeno-jejunalnoj anastomozi. U slučajevima sa duodenalnom membranom vrši se njena ekscizija.

Atrezija hoana

Hoane su otvori nosnih šupljina preko kojih se održava veza sa spoljnom sredinom i gornjim spratom ždrela. Atrezija hoane predstavlja izostanak otvaranja zadnjeg otvora šupljine nosa zbog perzistiranja primitivne bukonazalne membrane. Atrezije mogu biti jednostrane, češće su obostrane. Ženski pol je više zastupljen. Pregrada je membranska, kostna ili kostno – membranska. Posledica je zaostale bukonazalne membrane membrane, koja kao što joj samo ime kaže predstavlja granicu između usne i nosne šupljine. Normalno nestaje već u sedmoj nedelji fetusnog života.

Klinička slika

Obostrana atrezija je gotovo inkopatibilna sa životom, jer onemogućava sisanje deteta, a masivna aspiracija mleka dovodi do asfiksije i letalnog ishoda. Otvaranjem usta asfiksija se smiruje. Ukoliko ne dođe do ozbiljnih komplikacija kasnije nastaju stalno disanje na usta i odsustvo razvoja ukusa i mirisa. Jednostrana atrezija samo delimično ometa disanje, pa može ostati dugo neprepoznata. Postoji jednostrana opstrukcija nosa i sekrecija gustog, lepljivog sekreta.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, kliničkog pregleda, neprohodnosti nosa za kateter, ispitivanja Politzer-ovim balonom, rendgenografije, CT-a (kompjuterizovana tomografija).

Lečenje

Terapija je isključivo hirurška obostrana kompletna atrezija predstavlja vitalnu indikaciju za urgentnu operaciju već u porođajnoj sali, ako se zbog otežanog disanja prepozna malformacija. U zavisnosti od sastava atrezije zavisi i hirurški zahvat. Ako je reč o čvrstoj kostnoj atreziji potreban je veliki i ozbiljan zahvat. Postoji više operacijskih metoda, ali je i ovde problem očuvanja stvorenog lumena. Recidivi su mogući, a isto tako je velika sklonost ka okoštavanju, ako je u pitanju bila kostna atrezija.

Asfiksija

Asfiksija znači gušenje, ugušenje. Da bi disanje bilo normalno, sastav vazduha mora biti odgovarajući, disajni otvori i putevi prolazni, funkcija centra za disanje očuvana, a sastav krvi i tkiva normalan. Poremećaj na bilo kom od navedenih nivoa dovodi do hipoksije ili anoksije. Hipoksija predstavlja smanjenu količinu kiseonika u tkivima, dok je potpuni nedostatak kiseonika označen kao anoksija. Krajnji rezultat hipoksije, hiperkapnije (nakupljanje ugljen dioksida) i acidoze je paraliza centra za disanje i ugušenje ili asfiksija.

Uzrok nastanka

Uzroci asfiksije su najrazličitiji i prema poreklu su podeljeni na prirodne i nasilne. Prirodni uzroci asfiksije proističu iz prirode različitih oboljenja: oboljenja praćena opstrukcijom disajnih puteva (edem glotisa, difterija, maligni procesi), oboljenja plućnog parenhima (difuzna pneumonija, plućni edem, difuzna fibroza), bolesti krvi praćene neadekvarnim transportom i oslobađanjem kiseonika (anemije), nesposobnost ćelija perifernih tkiva da koriste dopremljeni kiseonik (hipovitaminoza vitamina B – beri beri) i neuromuskularni poremećaji praćeni hipoventilacijom. Nasilni uzroci asfiksije mogu biti: hemijske prirode (trovanje ugljen monoksidom, cijanovim jedinjenjima i sl), fizičke prirode (tehnički i prirodni elektricitet) i mehaničke prirode (zatvaranje nosa i usta, zapušenje ždrela i grkljana, zapušenje dušnika i dušnica, utopljenje, zagušenje, zadavljenje, vešanje, pritisak na grudni koš).

Klinička slika

Prva faza asfiksije je praćena hipoksijom, hiperkapnijom, produbljenim i ubrzanim disanjem i blagom cijanozom ( modrilo). U drugoj fazi disanje je otežano, razvija se cijanoza, kongestija i petehijalna krvarenja ( tačkasta krvarenja). Svest postaje pomućena, javljaju se grčevi slični tetaničkim. U trećoj fazi disanje je neregularno, površno, nastupa potpuni gubitak svesti, zenice su proširene i smrt nastupa usled paralize respiratornog centra.

Lečenje

Uklanja se uzrok koji je doveo do asfiksije. Ukoliko je nastalo zagušenje stranim telom osoba kojoj je deo disajnih puteva potpuno neprolazan, može se spasiti ako joj se može pomoći u najkraćem mogućem roku. Kao prvo, primenjuje se Heimlichov zahvat. Osobi koja stoji ili sedi zatvorenom šakom se pritisne snažno i naglo preko sredine između donje ivice grudne kosti i pupka, i obuhvati se dlanom druge šake. Brzo i snažno se pritiska trbuh prema unutra i gore. Pritom se ne sme pritiskati koštani vrh grudne kosti, tako se smanjuje mogućnost povređivanja organa u unutrašnosti grudnog koša. Izvede se pet pritiska u dubinu i tako se vazduh iz pluća kroz dušnik potisne do grkljana. Taj pritisak vazduha trebao bi izbaciti strano telo. Posle prvih pet zahvata, može se pokušati s pet snažnih udaraca između lopatica. Heimlichovi zahvati se rade ili do uspešnog izbacivanja stranog tela ili dok osoba ne izgubi svest. Tada treba rukom očistiti ždrelo i osobu staviti u bočni položaj (ako diše nakon što smo izvadili strano telo,).

U zavisnosti od osnovne bolesti primenjuje se odgovarajuća medikamentozna terapija. Ukoliko nastane respiratorni arest (prestanak disanja) najlakši način za pamćenje redosleda radnji kod opštih mera reanimacije jest tzv. ABCD sistem. Prva u nizu mera jeste prohodnost disajnih puteva (Airway). Bolesnik se postavi na leđa, na tvrdu podlogu. Prstom se uradi brza eksploracija usne šupljine. Ukloni se sve što bi moglo da ometa prolaz vazduha, uključujući i mobilne proteze. Glava pacijenta se ekstendira tako da se dlanom jedne ruke čelo pacijenta potisne prema nazad, a istovremeno se prstima druge ruke podigne donja vilica, prstima je hvatajući ispod koštanog dela brade.


Drugi korak jeste provera postoji li spontano disanje kod pacijenta (Breathing). Osoba koja sprovodi reanimaciju nagne se nad pacijentova usta i nos i sluša postoji li šum disanja. Istovremeno se posmatra postoji li pomeranje grudnog koša ili trbuha. Ukoliko se utvrdi da pacijent ne diše, potrebno je sprovesti veštačko disanje. Veštačko disanje sprovodi se uduvavanjem izdahnutog vazduha reanimatora metodom usta na usta ili usta na nos. Usne bolesnika se očiste od stranog sadržaja, preko njih se postavlja maramica ili nešto slično. Reanimator se nalazi sa strane bolesnika, jednu ruku podvuče ispod vrata (i nešto niže), podiže vrat bolesnika da glava spontano pada niže i nazad temenom prema leđima. Palcem i kažiprstom druge ruke zatvori nozdrve, dlanom iste ruke pritiska čelo i gura glavu što više dole i nazad da brada zauzme najviši položaj. Duboko udahne, prisloni usta na usta bolesniku i uduvava vazduh pazeći da je obuhvatom svojih usana pokrio obim usana bolesnika, jer se tako izbegava gubitak vazduha. Zatim reanimator oslobađa usta bolesnika da omogući da uduvani vazduh spontano izađe. Prvih desetak uduvavanja izvede se brzo i uzastopno a zatim se uduvavanje nastavi ravnomerno u ritmu normalnog disanja (12-14 u minuti). Provera uspešnosti uduvavanja se ocenjuje pojavom sinhronih pokreta grudnog koša.

Sledeći korak jeste kontrola na aretriji carotis ili arteriji femoralis i uspostava cirkulacije (Circulation). U slučaju nedostatka pulsa pristupa se spoljašnjoj masaži srca. Spoljnu masažu srca treba započeti odmah čim prestane ili jako oslabi rad srca. To se može ustanoviti po tome, što se ne može napipati puls na arterijama vrata, ruke ili noge, a povređenom su proširene zenice i poprimi mrtvački izgled. Izvodi se ravnomernim i snažnim pritiskom u predelu spoja gornje dve trećine i donje trećine sternuma (grudne kosti). Potiskivanje sternuma prema kičmi 3,5-5 cm prenosi se na srce. Osoba koja pomaže reanimatoru podigne bolesnikove noge da se što više krvi premesti prema srcu i mozgu. Oko 2 cm iznad kraja grudne kosti postavi se koren dlana jedne ruke i preko njega koren druge ruke. Ruke su ispružene u laktovima a ramena se nalaze iznad grudne kosti, jer se tako težina tela reanimatora prenosi na njegove ruke, da bi kompresija srca bila efikasnija. Prsti položene ruke ne dodiruju grudni koš. Ruke se ne odvajaju od predela grudne kosti pri narednim kompresijama. Ritam kompresija iznosi 80-100 u minuti, a posle svake tridesete kompresije obavlja se dva uduvavanja vazduha i u tom trenutku se kompresija ne izvodi. Provera uspešnosti obavlja se posle dva minuta reanimacije. Znaci uspešnosti reanimacije: palpira se puls na arterijama vrata ili noge, zenice nisu maksimalno dilatirane (proširene), popravlja se boja kože, javlja se mišićni tonus, grudni koš se spontano i ritmično pokreće. Sledi faza primene lekova (Drugs). Lekovi koji će biti primenjeni zavise od stanja koje je dovelo do respiratornog aresta.

Arthrogryposis multiplex congenita

Ovo je heteregena grupa kongenitalnih poremećaja koji se karakterišu simetričnom fibroznom ankilozom (ukočenost) mnogih ili svih zglobova tela.

Uzrok nastanka

Glavni uzrok artrogripoze je fetalna akinezija (smanjeni pokreti fetusa) koja nastaje ili zbog poremećaja prisutnih kod fetusa (neuroloških, muskularnih, abnormalnosti vezivnog tkiva, mehanička ograničenost pokreta) ili abnormalnosti materice (infekcije, traume, korišćenje droge u toku trudnoće i dr.). Najčešći uzroci su neurološke prirode: malformacije i poremećaji funkcije centralnog i periferno nervnog sistema, meningomielokele, anencefalon, atrofija spinalnih mišića, Marden-Walker sindrom i  dr. Ređe su u pitanju mišićni poremećaji: kongenitalne mopatije, mišićne distrofije, miozitisi i dr.

Klinička slika

Deformiteti postoje već na rođenju. Nastaje simetrična fibrozna ankiloza ( ukočenost) mnogih ili svih zglobova tela. Kukovi su obično iščašeni, položaj ramena je promenjen, kolena su ispružena, a stopala su u ekvinovarusu: ispružena, izvrnuta i okrenuta u skočnom zglobu. Deformiteti su uglavnom simetrični, češće su zahvaćeni distalni zglobovi, tako da su šake i stopala deformisani. Postoje i kontrakture i hipoplazija ili izostanak razvoja mišića (umesto kojih mogu postojati samo fibrozne trake) i kostiju. Nelečeni oblici progrediraju sa rastom deteta. Inteligencija je najčešće normalna. Posledice fetalne akinezije su i zaostajanje ploda u rastu, hipoplazija pluća, kraniofacijalne anomalije (hipertelorizam-veliki razmak između unutrašnjih uglova oka, rascep nepca, kratka pupčana vrpca i dr)

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu pregleda, rendgenografije deformiteta, ultrazvuka (i prenatalno), CT-a (skenera) ili NMR-a (nuklearne magnetne rezonance), biopsije kože i mišića, EEG-a (elektromiografije) i drugih dopunskih ispitivanja.

Lečenje

Ne postoji kauzalna terapija. Lečenje obuhvata masažu, fizikalnu terapiju, korekciju gipsom, a često i ortopedske (hirurške) mere.

Arlekinov fetus (Ichthyosis congenita gravis)

Arlekinov fetus (Ichthyosis congenita gravis) spada u teže oblike ihtioze prisutne na rođenju. Ihtioze su generalizovane nasledne keratodermie koje se mogu različito ispoljavati.

Uzrok nastanka

Ovo je nasledno oboljenje, nasleđuje se autozomno – dominantno ili autozomno – recesivno.

Klinička slika

Radi se o generalizovanoj keratodermiji, čije promene najčešće postoje već na rođenju. U ekstremno teškim slučajevima se rađaju deca u debelom rožnatom oklopu, koji kompromituje životne funkcije, pa se deca rađaju mrtva ili egzitiraju ubrzo posle rođenja.

Kod blažih oblika deca se rađaju sa koloidnom membranom po telu koja se ljušti u narednih 10 – 14 dana. Koža ima izgled krljušti zbog nagomilanih rožnatih naslaga. Na mestu deskavamcije (ljuštenja) nastaje crvenilo. Promene su generalizovane, nezahvaćena je samo koža pregiba.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu kliničke slike i patohistološkog nalaza bioptičnog materijala.

Lečenje

Kod težih oblika nema lečenja, prognoza je loša. Kod blažih oblika, lečenje se sastoji u lokalnoj aplikaciji keratolitičkih masti (5-10% mast sa salicilnom kiselinom – kod odraslih, 5 – 10% mast sa ureom – kod odraslih i dece) koje razmekšavaju rožnate naslage, te se ove kupanem lakše skidaju. Povoljan je i efekat UV zračenja. Indikovana je i opšta i lokalna primena retinoida.

Apraksija

Apraksija je gubitak sposobnosti da se izvedu namerne ili nenamerne radnje.

Uzrok nastanka

Apraksija nastaje kao posledica disfunkcije delova mozga, naročito parijetalnog režnja, koje mogu nastati zbog različitih oboljenja mozga ( šlog, demencija, tumori i dr).

Klinička slika

Postoji više oblika apraksija:

Motorna apraksija, karakterisitike:

    Oštećenje kontralateralne senzo – motorne regije (prednji i zadnji region oko centralne brazde)
    Teškoće izvođenja naizmeničnih, finih pokreta
    Pokreti gube melokinetičnost, izvode se sporo, sa naporom, neprecizno
    Pogođenost vremenske dimenzije pokreta

Ideomotorna apraksija:

    Oštećenje levog parijetalnog režnja
    Pacijent ne može da izvede jednostavne gestove na nalog (vojnički pozdrav, da se prekrsti itd. ) ali ih izvodi automatski,
    Izvođenje složenih pokreta je otežano jer je otežano izvođenja jednostavnih u okviru složenih pokreta

Ideatorna apraksija:

    Difuzna oštećenja  P-T-O raskršća
    Jednostavni pokreti se izvode korektno ali postoji nemogućnost izvođenja složenih pokreta zbog poremećenog redosleda jednostavnih pokreta koji ih čine ( ne može da upali sveću ili cigaretu sa šibicom).
    Izgubljena šema, plan za izvođenje složenog pokreta

Konstruktivna apraksija:

    Oštećenje  levog, desnog ili oba parijetalna režnja
    Nesposobnost konstrukcije (slaganje) elemenata u prostoru, dvo- ili trodimenzionalnom  (crtež, slaganje šibica, kocki)
    Razlike između konstruktvna apraksije levog i desnog parijetalnog režnja
    U sklopu Gerstmann-ovog sindroma

Specijalizovane apraksije:

Apraksija oblačenja, hoda, buko-facijalna

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu kliničke slike, neurološkog pregleda, laboratorijskih analiza, rendgenografije, CT-a (kompjuterizovana tomografija), NMR-a (nuklearna magnetna rezonanca) mozga, EEG-a (elektroencefalografija), EMNG (elektromioneurografija) i drugih ispitivanja.

Lečenje

Lečenje uključuje fizikalnu i govornu terapiju i lečenje osnovne bolesti čiji je simptom apraksija.

Anterogradna amnezija

Amnezija predstavlja odsustvo, gubitak pamćenja.

Gledano klinički, postoje tri vrste pamćenja koje se razlikuju u trajanju sećanja:

-    neposredno pamćenje – trajanje sećanja iznosi nekoliko sekundi, npr. sećanje imena osoba ili telefonskog broja

-    kratkotrajno, recentno pamćenje – prisećanje događaja posle nekoliko minuta, sati ili dana; kratkotrajno pamćenje može se definisati i kao sposobnost učenja i spremanja novih informacija i mogućnosti njihove reprodukcije nakon nekog vremenskog intervala, npr. minuta, nekoliko sati ili dana

 -   dugotrajno pamćenje – sećanje nekoliko meseci ili godina nakon događaja.

Uzrok nastanka

Amnezija može biti organskog porekla, posledica traume mozga ili patoloških promena u nekim moždanim područjima, ali može se javiti i kao posledica preteranog uzimanja psihoaktivnih sredstava, usled oštećenja centralnog nervnog sistema ili staračkih promena ili psihogena, nastala obično posle nekog teškog emocionalnog šoka. U praksi se organska amnezija najčešće vidi zbog oštećenja dubljih moždanih struktura ili moždane kore, i to posle povreda (potresa mozga, nagnječenja ili kontuzije mozga), davljenja ili neuspelog vešanja ili posle težih trovanja, epileptičkog napada, delirantnih pomućenja svesti ili sumračnih stanja, poremećaja moždane cirkulacije ili degenerativnih promena pojedinih delova mozga.

Klinička slika

Ako osobe posle povrede glave deluju svesno i razgovaraju, ali se posle tih događaja ne sećaju, reč je o anterogradnoj amneziji. Te osobe nisu sposobne da zapamte nove događaje. Ovaj oblik amnezije pokriva izvesno vreme i posle očiglednog vraćanja svesti i uspostavljanja kontakta sa okolinom.  Najčešće se vidi posle pretrpljenog potresa ili nagnječenja mozga, kad može biti udružena s retrogradnom amnezijom. Anterogradna amnezija izazvana je nesposobnošću stvaranja slika sećanja i njihovg zadržavanja. Ovaj oblik amnezije jedan je od pouzdanih kriterijuma za procenu težine oštećenja, odnosno povrede mozga.

Dijagnoza

Kod bolesnika koji imaju izražen poremećaj pamćenja pre svega treba isključiti organski uzrok. Zato posle uzimanja podataka o smetnjama (dobijenih od samog bolesnika i/ili njegove pratnje) i kliničkog neurološkog pregleda, koji uključuje i detaljno ispitivanje bolesnikovog pamćenja, sledi obrada koja se sastoji od: laboratorijske analize krvi i moždane tečnosti, snimanja električne moždane aktivnosti (EEG), kompjuterizovane tomografije (CT) ili magnetne rezonance (NMR) mozga. Neurološki status se nadograđuje testovima mentalnog statusa. Najčešće se orijentacijski koristi opšteprihvaćen, tzv. minimentalni status koji omogućava kvantifikaciju oštećenja.

Lečenje

Lečenje amnezija u svakom slučaju zavisi od uzroka koji je doveo do poremećaja tj. oštećenja pamćenja. Zapravo se leči sam uzrok. U nekim slučajevima rezultat je potpuni oporavak pamćenja, ali nekada oštećenje ostavlja trajne posledice na pamćenje.

Anosmija

Anosmija predstavlja odsustvo percepcije mirisa.

Uzrok nastanka

Anosmija može biti urođena (nasledna) i stečena. Uzroci  anosmije mogu biti meningeomi, tumori baze čeonog režnja,  intrakranijalni procesi, rinitisi i dr.

Klinička slika

Gubitak osećaja mirisa može biti jednostran ili obostran. Jednostrane anosmije nastaju kod meningeoma olfaktivnog grebena, tumora baze čeonog režnja. Obostrana anosmija nastaje kod lokalnih procesa na nosnoj sluzokoži (rinitis). Ako su praćene glavoboljom znak su su intrakranijalnog procesa. Neki ljudi mogu biti neosetljivi na neki određeni miris. To se zove specifična anosmija i može biti određena nasleđem.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, neurološkog pregleda, rendgenografije, CT-a (kompjuterizovana tomografija) i NMR-a (nukearna magnetna rezonanca).

Lečenje

Leči se osnovno oboljenje koje je dovelo do anosmije.

Anorektalne anomalije

Anorektalne malformacije javljaju se u spektru od analne membrane, ektopičnog i stenotičnog anusa, rektoperinealne fistule do visoke atrezije anusa i rektuma. Visoke atrezije su često povezane s fistulom urotrakta odnosno genitalnog trakta u devojčica. Učestalost je 1 : 1200 živorođene dece. Česta je udruženost s malformacijama urotrakta.

Klinička slika

Najčešći simptomi su opstipacija ( zatvor), tenezmi ( naponi) i bolovi, dok je stolica oskudna i bolna.

Dijagnoza

Početna dijagnoza se postavlja inspekcijom anogenitalne regije, posebnu pažnju treba obratiti na postojanje rektoperinealne fistule. Postoji li između rektuma i urotrakta fistula, može se u urinu pojaviti mekonijum. Radiološka dijagnostika uključuje invertogram (položaj deteta s glavom prema dole, profilni snimak sa markacijom mesta gde bi trebao biti anus, do 24 sata nakon porođaja kako bi vazduh doputovao u najdistalnijji deo creva), kada se procenjuje udaljenost između vazduha u slepom distalnom delu kolona i pubokokcigealne crte i na toj osnovi se zaključuje o visini anorektalne atrezije.

Lečenje

U novorođenčeta s visokom atrezijom anusa i rektuma primarno se radi kolostoma u području descendentnog kolona. Rekonstrukcija anusa i rektuma uz podvezivanje i resekciju fistule urogenitalnog trakta može se učiniti u dobi od 3 do 12 meseci. Ova operacija se može učiniti posteriornim sagitalnim pristupom ili provlačnom metodom (pull – through) asistiranom laparoskopski. Kod analnih membrana incizija se radi nakon rođenja. Nakon rođenja potrebno je započeti dilatacijama stenotičnih anusa odnosno rektoperinealnih fistula. Operacija transpozicije vestibularnog anusa uobičajeno se učini u dobi od 6 meseci.

Anomalije tankog i debelog creva

Duplikature tankog creva – duplikature gastrointestinlanog trakta se nalaze pretežno u tankom crevu, posebno u ileumu. Manifestuju se kliničkim znacima intestinalne opstrukcije usled invaginacije ili volvulusa creva. U slučajevima sa ektopijom gastričke sluznice može da se javi intestinalno krvarenje. Dijagnoza se obično postavlja pri laparotomiji.

Kongenitalno kratko crevo – sindrom kratkog creva je najčešće posledica masivne resekcije jejunuma i ileuma u skopu različitih hirurških oboljenja. Kongenitalno kratko crevo se javlja udruženo sa malrotacijom ili piloričkom stenozom. U slučajevima sa signifikantnim smanjenjem funkcionalne površine tankog creva javlja se malapsorpcioni sindrom.

Malrotacija creva – izostala ili nepotpuna rotacija creva oko osovine gornje mezenteričke arterije, koja se normalno dešava između 2. i 3. meseca embrionalnog razvoja, ubraja se u najčešće uzroke visoke intestinalne opstrukcije u dece. Malrotacija creva je često udružena sa atrezijom ili stenozom duodenuma i dijafragmalnom hernijom. Najčešće se manifestuje u novorođenačkom periodu znacima volvulusa tankog creva ili kompresije duodenuma peritonealnom bridom (Laddov sindrom). Dijagnoza malrotacije se postavlja nativnom i kontrastnom radiografijom abdomena. Terapija je hirurška.

Atrezija i stenoze duodenuma - kongenitalna opstrukcija duodenuma (dvanaestopalačno crevo) može biti parcijalna ili potpuna, a prema lokalizaciji u odnosu na ampulu Vateri, pre i posleampularna. Atrezija duodenuma se javlja u 1:10000 – 40000 novorođenčadi. Može biti uzrokovana membranom ili kompletnom obliteracijom lumena creva. Hidramnion se nalazi u 50%, a trisomija 21 u trećine bolesnika. Kongenitalna opstrukcija duodenuma je često praćena anularnim pankreasom, atrezijom jednjaka, malrotacijom creva i drugiom digestivnim i vandigestivnim anomalijama. Kompletna atrezija duodenuma (potpuno odsustvo lumena) se prezentuje ubrzo po rođenju intezivnim bolovima u gornjoj polovini trbuha i upornim povraćanjem. U preampularnoj atreziji povraćani sadržaj nema prisustva žuči, dok je postampularni bilozan. Klinička simptomatologija u duodenalnoj stenozi je blaža nego u atreziji. Kompletna atrezija duodenuma (potpuno odsustvo lumena) se prezentuje ubrzo po rođenju intezivnim bolovima u gornjoj polovini trbuha i upornim povraćanjem. U preampularnoj atreziji povraćani sadržaj nema prisustva žuči, dok je postampularni bilozan. Klinička simptomatologija u duodenalnoj stenozi je blaža nego u atreziji. Hirurška korekcija se sastoji u duodeno – duodenalnoj ili duodeno – jejunalnoj anastomozi. U slučajevima sa duodenalnom membranom vrši se njena ekscizija.

Opstrukcije jejunuma – atrezija i stenoza jejunuma ima sličnu simptomatologiju sa opstrukcijom duodenuma. Radiografskim pregeledom abdomena se uočava dilatacija tankog creva proksimalno od opstrukcije. Terapija je hiruršk

Mezenterijalne ciste – pseudocističke formacije limfoidnog porekla se mogu javiti u mezenterijumu tankog i debelog creva. Manifestuju se znacima intestinalne opstrukcije. Dijagnoza se postavlja ultrazvukom abdomena ili laparotomijom. Mezenterijalne ciste zahtevaju hiruršku ekstirpaciju.

Urođeni megakolon – (Hirschprungova bolest) je stanje koje se karakteriše dilatacijom ( širenjem) kolona ( debelog creva) i upornim zatvorom. Ukoliko se ne leči moguće su komplikacije -infekcija, pucanje creva, čak i smrt. Uzrok je urođeni nedostatak mijenteričnih nervnih pleksusa u zidu pelvičnog kolona ili gornjeg rektuma. Ponekad se nedostatak ispoljava i proksimalno. Unutrašnji sfinkter ne može da se relaksira. Simptomi se mogu javiti odmah nakon rođenja ili kasnije kroz detinjstvo. Mogu biti akutni, s potpunom opstrukcijom creva, alarmantnom kliničkom slikom i mogućim smrtnim ishodom. Tok može biti i hroničan, s opstipacijom (zatvorom) i nadutim trbuhom. Simptomi akutnog toka unutar prve nedelje života uključuju izostanak prolaza mekonijuma (prve stolice) u prvih 48 sati, odbijanje hrane, povraćanje žuči, nadut stomak, zabrinut ili namršten izgled lica. Zabunom se ovi simptomi mogu pripisati mekonijskom ileusu, atreziji tankog creva itd. U ranom detinjstvu obično se viđa izostanak rasta i razvoja, meteorizam, povraćanje i ponekad teški proliv.

Eksplozivne tečne stolice, visoka temperataura, bol u trbuhu i malaksalost ukazuju na jednu od komplikacija: nastanak upale creva, enterokolitisa. To je potencijalno smrtonosna komplikacija. Ukoliko se dovoljno rano ne prepozna, može uzrokovati sepsu. U kasnijem detinjstvu obično se viđa hronični tok: bolesnici imaju opstipaciju ili konstipaciju, stolice tanke poput olovke, vidljive pokrete creva na površini trbuha. Može nastati delimična opstrukcija prolaza crevnog sadržaja, anemija zbog manjka gvožđa (hipohromna anemija), smanjen nivo proteina zbog njihovog gubitka u digestivnog sistemu (hipoproteinemija) i izostanak napredovanja. Trbuh je pri pregledu distendiran a rektum, pri digitalnom pregledu, prazan. Radiološko ispitivanje sa malom količinom barijuma pokazuje mali rektum i uzan segment iznad, a potom široko dilatiran kolon pun zadržanog fecesa. Dijagnoza se može potvrditi sukcionom biopsijom rektuma učinjenom blizu anusa. Lečenje se sastoji u eksciziji abnornalnog segmenta kolona i rektuma. Kod 90% dece se nakon hirurškog zahvata povlače simptomi. Prognoza je bolja ako je zahvaćen kraći deo creva i ako je zahvat učinjen ranije.

Ankiloglosija

Ankiloglosija je urođena, često nasledna anomalija jezika kod koje je frenulum linguae kratak, zadebljan ili neelastičan, što dovodi do smanjene pokretljivosti jezika. Ovo stanje može uticati na dojenje, oralnu higijenu i na razvitak govora.

Klinička slika

Zavisno od insercije frenuluma na jezik, odnosno za dno usne šupljine, ankiloglosiju delimo na blagu, umerenu i na jako izraženu. Deca sa zadebljanim frenulumom imaju u 75% slučajeva teškoće s dojenjem. Važnost slobodne pokretljivosti jezika tokom dojenja je jako velika. Dete ne može da isplazi jezik preko donje usne, a ponekad ni preko donje vilice. Usled nemogućnosti ispružanja jezika, na zadnjem delu tela jezika se stvara grba.

Jezik mora da prelazi preko desni donje vilice pre kontakta s dojkom kako bi dojku zaštitio. Jezik zatim uvlači bradavicu i areolu u usta i stvara svojevrsni „kanal“ za podržavanje ovog dela dojke. Vrh jezika se tada diže i pritiska na mlečne kanaliće, iz kojih se mleko peristaltičkim pokretima jezika potiskuje prema bradavici. Zadnji deo jezika se odmiče i stvara negativni pritisak, koji isisava mleko u orofarinks. Ukoliko je protruzija i elevacija jezika ograničena, svrsishodno i bezbolno dojenje je gotovo nemoguće.

Dete sa ankiloglosijom može donekle da kompenzuje ovaj problem koristeći vilicu umesto jezika. Površnim zahvatom će zapravo gristi dojku i koristiti usne za njeno izmuzavanje, a to dovodi do skidanja s dojke, škljocanja i lošeg kontakta s dojkom. Posledice su višestruke:

Za majku: oštećene bradavice, bol, inhibiran refleks ispuštanja mleka, mastitis, apsces, smanjeno stvaranje mleka, umor, postporođajna depresija, rani prekid dojenja. Za dete: učestali prekidi u toku podoja, frustriranost deteta, dehidratacija i izgladnjivanje, žutica, iscrpljenost usled učestalog dojenja, zastoj u razvoju, otežan refleks gutanja i povećana opasnost od gušenja.

Kod starijeg deteta: otežan govor, loša oralna higijena,  smanjeno samopouzdanje, nemogućnost lizanja sladoleda, ljubljenja (francuski poljubac), deformiteti donjih zuba.

Dijagnoza

Potrebno je obaviti detaljnu obradu pre postavljanja dijagnoze. Treba pregledati detetova usta, palpirati frenulum i posmatrati podoj.

Lečenje

Kada kod deteta sa ankiloglosijom postoje značajni problemi sa dojenjem, preporučuje se frenulotomija. To je jednostavan i siguran zahvat koji se može izvesti u ordinaciji. Do četvrtog meseca života nije potreban anestetik. Dete se odmah po zahvatu podoji, i u velikoj većini slučajeva (70%) trenutno se primećuje znatno poboljšanje. U 20% slučajeva do značajnog poboljšanja dolazi u roku od nedelju dana, a kod 10% poboljšanje se ne primenjuje.

Anencefalija

Defekti nervne cevi (iz koje se kasnije razvija nervni sistem), urođeni su defekti koji podrazumevaju nepotpun razvoj mozga i kičmene moždine. Postoje tri tipa DNC-a. Spina bifida i anencefalija pojavljuju se u 90% slučajeva ovih defekata.

Uzrok nastanka

Defekti nervne cevi javljaju se vrlo rano u embrionalnom razvoju, između 17. i 30. dana nakon začeća. Nedostatku folne kiseline pridonose i drugi faktori kao što su:

    spoljašnji faktori
    genetika
    socioekonomski status
    dijabetes majke težina majke
    konzumiranje alkohola majke

 
Rizik da rode dete sa ovakvim defektima imaju žene koje:

 -   imaju defekte nervne cevi
 -   su ranije rodile dete s nekim defektom nervne cevi. Ove žene treba da uzimaju folnu kiselinu pre trudnoće i potrebno je planirati svaku buduću trudnoću.

Klinička slika
Anencefalija je poremećaj koji nastaje između 23. i 26. dana trudnoće kada se cefalni deo kičmene moždine ne zatvori rezultujuću nedostakom velikog dela mozga i lobanje kod novorođenčeta, dok su formirani delovi mozga često otvoreni. Bebe sa anencefalijom žive par sati do par dana, i neosetljive su na bol.

Dijagnoza

U toku trudnoće se može raditi test na folnu kiselinu, amniocenteza, određivanje alfa feto proteina, ultrazvuk. LečenjeOvo stanje se uvek završava letalno, tako da nema terapije.

Akutni adneksitis

Jajnik i jajovod se nalaze tako blizu jedno uz drugo, da je izuzetno retko zapaljenje samo jajovoda ili janika. Pri zapaljenju jednog od njih, skoro uvek je zahavaćen i drugi tako da nastaje – adneksitis.

Uzrok nastanka

Najčešći uzročnici su streptokoke, stafilokoke, gonokoki, coli – bacili i dr. Zapaljenje počinje najčešće od zapaljenja vagine, grlića materice ili endometrijuma, pa se širi na unutrašnji sloj jajovoda i serozu. Infekcija je najčešća posle pobačaja, posle porođaja, za vreme puerperijuma, za vreme menstruacije, posle upotrebe vaginalnih kontraceptivnih sredstava.

Klinička slika

Akutni adneksitis se manifestuje jakim bolovima u donjem delu trbuha. Bolovi su često tako jaki da žena ne može da stoji ili hoda. Uz to se javlja povišena telesna temperatura, ubrzan puls, a ponekad i gađenje i povraćanje. Laboratorijski se može naći povećana sedimentacija i povećan broj leukocita. Kao komplikacije mogu da nastanu stvaranje apscesa u jajovodu i/ili jajniku, apsces u Douglasovom prostoru, pelvoperitonitis, difuzni peritonitis, ekstrauterini graviditet, sterilitet.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, ginekološkog pregleda.

Lečenje

Lečenje podrazumeva hospitalizaciju, primenu antibiotika, analgetika, nekada  i kortikosteroida.

Ahondrogenezija

Ahondrogenezija je poremećaj u razvoju kosti i hrskavice kod kog postoji smanjena osifikacija.

Uzrok nastanka

Uzrok nastanka nije poznat, smatra se da je oboljenje nasledno.

Klinička slika

Ahondrogeneziju karakterišu veoma kratko telo, noge i vrat, težina na rođenju oko 1200g, glava nesrazmerno veća u odnosu na telo, mala donja vilica i uzak grudni koš. Zbog veoma uskog grudnog koša, postoji hipoplazija pluća ( nedovoljna razvijenost pluća) što onemogućava disanje.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu kliničke slike, kliničkog pregleda i rendgenografije. Moguće je dijagnozu postaviti i prenatalno, ultrazvučnim pregledom već od 13. nedelje trudnoće.

Lečenje

Nema lečenja. Prognoza je loša, u mnogo slučajeva se rađaju mrtvorođenčad ili novorođenčad umire ubrzo posle rođenja zbog nemogućnosti disanja.

Agnozija

Agnozija je nesposobnost prepoznavanja i shvatanja vizuelnih, taktilnih i slušnih sadržaja koji su prethodno bili poznati.

Uzrok nastanka

Agnozija nastaje kao posledica disfunkcije sekundarnih senzornih područja u mozgu (okcipitalni i parijetalni režanj). Uzrok nastanka mogu biti različita patološka stanja koja dovode do oštećenja mozga (insult, demencija, neurološki poremećaji).

Klinička slika

Postoji nekoliko vrsta agnozija:

Auditivne agnozije – nesposobnost prepoznavanja zvukova i/ili glasova.

•    Agnozija zvukova  (psihička gluvoća)
•    Agnozija muzike (amuzija)
•    Agnozija reči (gluvoća za reči): ne razume glasan govor, ne može da ponovi reči, ne može da piše po diktatu.

Vizuelne agnozije – nemogućnost prepoznavanja predmeta i oblika na osnovu vidnih informacija.

•    Simultanoagnozija – iako osoba može dobro da vidi pojedine delove predmeta, ne može ih strukturisati u jednu celinu.
•    Agnozija predmeta
•    Agnozija boja
•    Agnozija lica (prosopagnosia)
•    Agnozija grafičkih simbola (alexia)
•    Agnozija prostora (spacijalna agnozija)

Taktilne agnozije ili astereognozije – nemogućnost prepozavnavanja predmeta čulom dodira

•    Hemi – asomatognozija
•    Anozognozija
•    Autotopoagnozia
•    Agnozija prstiju
•    Agnozija ekstremiteta desno – levo


Lečenje

Lečenje je simptomatsko i suportivno. Cilj terapije je da se ukloni primarni poremećaj  koji je uzrokovao agnoziju.

Afonija

Afonija je simptom koji predstavlja bezvučnost glasa, nemogućnost govora.

Uzrok nastanka

Veliki broj bolesti može da uzrokuje afoniju. Neke od njih su: paralize rekurensa, konverzivne neuroze, miastenia gravis (paraliza laringealnih (grkljanskih) i faringealnih (ždrelnih) mišića), amiotrofična lateralna skleroza, botulizam (paraliza mekog nepca i/ili mišića larinksa) i dr.

Klinička slika

Afonija označava bezvučnost glasa. U zavisnosti od osnovnog oboljenja mogu je pratiti i drugi simptomi (paraliza kranijalnih nerava, mišića, očiju ( strabizam, spuštene obrve, itd.); disfagija ( otežano gutanje); vrtoglavica; smanjenje ili potpuni nedostatak svih sekreta).

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, neurološkog pregleda, elektromiografskog pregleda,  CT-a (kompjuterizovana tomografija) i NMR-a (nuklearna magnetna rezonanca), elektroencefalograma, izolacije uzročnika i toksina iz ostataka hrane (kod botulizma).

Lečenje

Leči se osnovno oboljenje koje je uzrokovalo afoniju.

Afazija

Kod odraslih osoba naziv afazija se odnosi na poremećaj već usvojenog jezika i govora.

Uzrok nastanka

Uzrok afazije je poznato ili nepoznato moždano oštećenje (oštećenje koje je minorno, tj. molekularno ili neurobiohemijsko, pa je morfološki nevidljivo, odnosno ne može se dokazati dijagnostičkim postupcima). Najčešći uzrok afazija je moždani udar. Uzroci su obično vaskularne lezije, tumori, traume, degenerativne bolesti CNS-a. Može nastupiti i povredom glave, udarcem ili infekcijom.


Klinička slika

Afazija je nesposobnost upotrebe jezika: kao takva, ona se manifestuje kroz sve jezičke modalitete: pogađa sposobnost slušanja i govora, čitanja i pisanja, a ne zavisi od sluha i vida.

Broc – ova afazija (motorna) – Retko se javlja u čistoj formi i tada je reč o vrlo uskoj i preciznoj moždanoj leziji. Broc-ovu afaziju karakterišu: redukcija govornog izraza, osoba razume govor, može da čita u sebi ali ne može da se izrazi govorom, govor je nefluentan i isprekidan, dizartričan, negramatički organizovan i telegrafski. Poremećeni su: čitanje na glas, pisanje, ponavljanje. Pacijent je svestan stanja i to mu smeta. Kod motorne afazije bolesnik razume sve što mu se govori ili čita. Razumevanje govora je sačuvano, ali onemogućen je spontani govor tj. govorno oblikovanje misli. Teže oblike motorne afazije označava i nemogućnost izvođenja svesnih, namernih pokreta govornim organima. Lakše oblike motorne afazije obeležava otežana verbalizacija, usporeni govor (bradilaličan), izražavanje vrlo kratkim rečenicama (telegrafski stil). Rukopis mu je težak, često puta i nespretan. Motornu afaziju dosta često prate oduzetost desne strane tela, oduzetost artikulacijskih organa, što još više otežava sliku bolesti i usporava rehabilitaciju.

Wernicke – ova afazija (senzorna) – takođe se retko javlja u čistoj formi. Primarno je prisutan poremećaj razumevanja. Ovde treba napomenuti da se ne radi o smanjenju nivoa opšte inteligencije. U ovom slučaju poremećaj razumevanja karakteriše to da pacijent : ne razume govor, ima fluentan i dobro artikulisan govor, sintaksa je očuvana, ali je opšti utisak da je govor isprazan, čitanje na glas, ponavljanje i imenovanje takođe su otežani. Kod senzorne afazije bolesnik nema problema s govorom, ali nedostaje smisao govora pa ni sam bolesnik ne zna šta je zapravo rekao. Nerazumevanje govora, svoga i tuđeg, rezultuje upotrebom besmislenih reči (neologizmi) i njihovom pogrešnom upotrebom tj. ispremeštanjem slogova u rečima (parafazija). Sam govor je moguć, ali takav bolesnik često mnogo govori (često kažemo da je logoroičan), ali, nažalost, bez smisla i nerazumljivim rečnikom. Tu se često javlja i problem s čitanjem. Pacijent nije svestan svog stanja.

Konduktivna afazija – (tzv. senzo – motorina) nastaje kao posledica prekida anatomskih veza između senzornih i motornih delova mozga. Karakteristike ove afazije su: govor je uglavnom fluentan, dolazi do poremećaja imenovanja, nemogućnost ponavljanja reči, razumevanje delimično očuvano, čitanje moguće u sebi, ali ne i na glas. Pacijent je obično svestan problema i pokušava se ispraviti .

Globalna afazija – radi se o najčešćoj formi afazije. Uglavnom se javlja kao posledica infarkta mozga posle začepljenja glavne grane arterije cerebri medije. Karakteristike su: pacijent ne govori, ne razume govor, ne čita, ne piše, ne ponavlja reči, ne imenuje viđeni predmet.


Lečenje

Neophodno je da se što pre traži pomoć logopeda koji će nastaviti u bolnici već započetu terapiju ili će je tek započeti. Bilo bi dobro početi što ranije, jer čekanje negativno deluje na rezultat i trajanje terapije. Može se reći da je rehabilitacija skoro nezamisliva bez saradnje porodice, koja mora biti stalna, uporna, bez prekida, što nije lako, jer rehabilitacija traje godinama. Članovi porodice sa bolesnikom moraju ponavljati ono što je radio kod logopeda i pomagati mu u savladavanju pismenih i usmenih zadataka.

Anonihija

Uzrok nastanka

Anonihija može biti urođena, kada se nasleđuje autozomno recesivno i može biti sekundarna, kao posledica nekih oboljenja nokatne ploče – gljivičnih, vaskularnih, posttraumtaska anonohija i dr.

Klinička slika

U kliničkoj slici je prisutan nedostatak jedne ili više noktnih ploča na prstima ruku i/ili nogu. Nema pratećih simptoma.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu pregleda dermatovenerologa.

Lečenje

Kod primarne (urođene) anonihije nema terapije. Kod sekundarne se leči osnovno oboljenje i nokat može ponovo da izraste.

Abdomenalne kolike

Bol u abdomenu predstavlja zaštitni mehanizam, odnosno predstavlja signal upozorenja pacijentu da treba da se javi lekaru. Akutni bol u abdomenu vrlo je često dramatično stanje, koje zahteva neodložan dijagnostički postupak, odnosno tačno postavljanje dijagnoze bolesti i otkrivanja uzroka.

Uzrok nastanka

Postoje tri vrste kolika:
intestinalna
bilijarna
renalna

a bol se oseća na nivou odgovarajućeg vegetativnog nervnog spleta, zavisno od lokalizacije nadraženog organa. Koliku, takođe može dati i visceralna ishemija usled delimične okluzije mezenterijalne arterije.

Klinička slika

Bol tipa kolike predstavlja vrstu visceralnog bola koji nastaje kao posledica nadražaja neurovaskularne peteljke i grčenja glatkih mišiča šupljih organa trbuha. Kolika se javlja u napadima grčeva koji traju izvesno vreme, dostižu svoj maksimum, da bi zatim popustili i prestali za kraće vreme do nastanka novog paroksizma. Napadi bolova i bezbolni periodi se smenjuju u pravilnim vremenskim intervalima.

Prateći simptomi mogu biti:

Opšti:
povišena telesna temperatura, malaksalost, gubitak apetita, pojačano znojenje, salivacija, žuta prebojenost kože, svrab po koži i jaki bolovi dovode do hipertenzije i tahikardije, dok izuzetno jaki bolovi mogu dovesti do hipotenzije, kolapsa i šoka.

Lokalni:
disfagija ( otežano gutanje), gorušica, promene u usnoj duplji (zubi, lučenje pljuvačke) koje mogu uticati na proces varenja, muka, gađenje, povraćanje, hematemeza, gastroezofagealni refluks i regurgitacija, ruminacija, štucanje, podrigivanje, distenzija trbuha, defans, dijareja, melena (crna stolica), tenezmi, zatvor, krv ili gnoj ili sluz na stolici, hemoroidi, hematurija, piurija, anurija, oligurija, retencija, inkontinencija, dizurija.

Holecistitis – visceralni bol koji se javlja kao posledica opstrukcije izvodnog kanala žučne kese, lokalizovan je obično u epigastrijumu ili desnom gornjem kvadrantu. Sa razvojem zapaljenskog procesa u zidu žučne kese, bol postaje intezivniji i praćen je lokalizovanom palpatornom osetljivošću ispod desnog rebarnog luka. Ovaj bol može da se prenosi u pravcu desne plećke i desnog ramena.

Intestinalna kolika – kod okluzija lokalizovanih u višim segmentima tankog creva bolovi mogu imati više karakter nelagodnosti u epigastrijumu. Kod okluzija u nižim segmentima prisutni su karakteristično jaki, grčeviti, paroksizmalni bolovi. Period između napada bolova kod visoke okluzije je kraći (1-3min) a i sam bol traje toliko. Bolovi su tipa kolike i češće su difuzni nego lokalizovani. U toku bolova bolesnik ne može da pronađe položaj koji mu odgovara i koji bi mu ublažio bolove. Sa vremenom bolovi popuštaju i proređuju se, što se može objasniti popuštanjem spazma iznad prepreke zbog zamora mišića crevnog zida. Postojanje intenzivnog, stalnog bola koji ne popušta, sa zračenjem u leđa, može sugerisati postojanje strangulacije creva sa ishemičnim promenama na crevnom zidu.

Mezenterijalna tromboza – razvija se klinička slika „abdominalne angine“ (postprandijalni bol tipa kolike, lokalizovan oko umbilikusa).

Renalna (bubrežna) kolika – je spazmodičan, kontinuirani bol, sa vrhuncima pogoršanja bola. Neki pacijenti, period između dva vrhunca bola pogrešno opisuju kao period bez bolova. Bol obično polazi iz slabine ili hipohondrijuma šireći se prema istostranoj bedrenoj jami i preponi sve do testisa. Kod upale mokraćne bešike postoji suprapubični bol.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze (karakteristike bola), kliničke slike, pregleda, laboratorijskih analiza, rendgenografije, ultrazvuka.

Lečenje

Opšti tretman abdominalnog bola u prehospitalnom postupku podrazumeva: postavljanje bolesnika u Fowlerov polusedeći položaj mirovanja sa uzdignutim uzglavljem i sa savijenim nogama. Bolesnik se u tom položaju i transportuje do bolnice, kako bi se izbegla eventualna aspiracija povraćajnog sadržaja. Obustavlja se uzimanje hrane, tečnosti i lekova peroralnim putem. Kod sumnje na akutni abdomen obavezno je otvaranje venske linije i nadoknada tečnosti (najbolje kristaloidima) uz praćenje arterijskog pritiska, pulsa i stanja periferne cirkulacije.
Po potrebi može se staviti urinarni kateter i nazogastrična sonda, koja ima za zadatak da eliminiše povraćanje i spreči eventualnu aspiraciju povraćenog sadržaja, kao i da odstrani progutani gas, a time i smanji abdominalnu distenziju.
Primena bilo kakvih analgetika, spazmolitika, antibiotika i antiemetika je zabranjena do specijalističke odluke. Ako je dijagnoza bilijarne ili renalne kolike sasvim izvesna, mogu se dati spazmolitici, ali samo kod ova dva oboljenja.

Aleksija

Reč aleksija nastala je od grčkog prefiksa „a-“ (bez, ne) i reči „lexis“ (reč). Aleksija je neurološki poremećaj koji se karakteriše nemogućnošću čitanja ili razumevanja pisanih reči.

Uzrok nastanka

Za jezičke funkcije mozga, dakle, i za čitanje i pisanje, zadužena je leva moždana polovina koja se još naziva analitička. Kod aleksičara zbog kašnjenja razvoja leve polovine jezičke funkcije preuzima desna. Kako desna polovina primarno vrši funkcije sinteze vizuelnog i auditivnog tipa, pojavljuju se teškoće pri analizi reči, a to objašnjava zbog čega aleksičari misle na neverbalan ili vizuealan način. Uzrok nastanka može biti i oštećenje vizuelno-asocijativne areje na zadnjem delu mozga. Može biti posledica traume, šloga i sl.

Klinička slika

Aleksija se javlja u najranijem detinjstvu i obično se otkriva u ranom školskom dobu, kada dete počinje da savladava veštine čitanja i pisanja. Ova deca ne znaju da pročitaju reči, nekada čak mogu da pročitaju slovo po slovo, ali ne mogu da slova spoje u celinu niti da razumeju značenje pročitane reči.
Kod odraslih, koji su znali da čitaju a posle neke traume oboleli od alekesije, postoji još uvek sećanje pisanja i čitanja i jezičke funkcije su očuvane. Ove osobe prepoznaju reči kada im neko drugi speluje na glas, ali ne prepoznaju kada ih sami čitaju.

Dijagnoza

Posumnjate li da neko dete ima aleksiju, potražite stručno mišljenje logopeda ili defektologa. Danas postoje vrlo jednostavni testovi pomoću kojih se može sa sigurnošću utvrditi aleksija.

Lečenje

Ne postoje univerzalni programi pomoći, nego je program i pristup za svako dete individualan. Specifični programi se temelje na rezultatima logopedskih procena, sistemski su, postupni i razvojno primereni. Jezičko-govorni tretman je temeljan i u njega se ugrađuju vežbe za podsticanje nerazvijenih veština i sposobnosti (vidnih, slušnih, grafomotoričkih, pažnje, pamćenja…).

Acinetobacter

Acinetobacter je Gram negativan, polimorfan, striktni aerob, rasprostranjen u prirodi kao saprofit ili predstavlja deo fiziološke flore čoveka (koža, disajni putevi i genitalni trakt). To su kratki zdepasti, a ponekad i okruglasti bacili. Često imaju kapsulu. Katalaza su pozitivni a oksidaza negativni. Često je prisutan u bolničkoj sredini (lavaboi, kateteri, vazduh i dr).

Patološki (medicinski) značaj

Acinetobacter je oportunista, ne izaziva infekcije u zdravih osoba, već kod pada imuniteta mogu izazvati razne oblike infekcije. Kod osoba sa slabim imunitetom izazivaju pneumoniju, sepsu, i dr. Acinetobakter ne ulazi kroz epitel tek tako, već ulazak mora biti uzrokovan nekom traumom ili bolešću. Mogu inficirati rane i urogenitalni trakt. Mogu izazvati konjuktivitis, meningitis i dr.

Mikrobiološka dijagnostika

Ova bakterija se lako izoluje iz krvi, sputuma, bronhijalnog ispirka, gnoja, urina kao i drenova katetera.

Lečenje

Ovo je jako rezistentan soj. Rezistentan je i na dezinficijense i antibiotike. Razlog je stvaranje betalaktamaza i aminoglikozidaza, a njihovoj rezistentnosti doprinosi i slaba propustljivost ćelijskog zida. Otporni su na amplicin, cefalosporine i hloramfenikol. Amikacin daje najbolje rezultate.

Adenovirusi

Adenovirusi spadaju u porodicu Adenoviridae. To su DNK virusi srednje veličine, sa linearnom dvolančanom DNK. Sazrevanje i oblikovanje se odvija u jedru. Između 4 i 5% svih respiratornih bolesti je uzrokovano adenovirusima. Tip 3 uzrokuje akutnu faringokonjuktivalnu groznicu kod veće dece i odraslih. Akutna respiratorna bolest je najčešće uzrokovana tipovima 4 i 7. Osim ovih infekcija adenovirusi mogu uzrokovati virusnu upalu pluća, folikularnu upalu konjunktive oka i epidemijsku upalu rožnjače i konjunktive oka.

Put prenošenja

Glavni rezervoar ovih virusa je čovek. Prenose se kapljičnim putem, direktnim kontaktom i fekooralnim putem.

Patološki (medicinski) značaj:

Eksudativni faringitis (virusna angina) – preovladava upala ždrela i tonzila (krajnika), slično kao kod gnojne angine. Razlika između virusne i gnojne angine osim u uzročniku (virus prema bakteriji) postoji i u kliničkoj slici. Sluznica ždrela je crvena ali ne žarko crvena kao kod gnojne angine, eksudat nije gnojav nego sluzav, regionalni limfni čvorovi nisu izrazito bolni. Osim toga obično su kod virusne angine izraženi i drugi kataralni simptomi (sekret iz nosa, upala konjunktive oka, itd.).

Akutna respiratorna bolest (ARB) – Akutna respiratorna bolest je klinički entitet koji je ponekad teško razlikovati od gripa. Bolest se može širiti vazduhom, vodom i direktnim kontaktom. ARB se karakteriše umorom, temperaturom, groznicom i glavoboljom. Glavna razlika je ta što su kataralni simptomi kod akutne respiratorne bolesti, ukoliko se pojave, prisutni od samog početka bolesti. Kod tipične epidemije koja je ograničena na ukućane ili vrtić bolesnici su samo s temperaturom i bez lokalnih simptoma, zatim osobe s upalom ždrela, bronhitisom, pa sve do virusne upale pluća. Moguć je i razvoj sekundarne bakterijske infekcije ali ipak ređe nego kod gripa.

Faringokonjuktivalna groznica – Ova adenovirusna bolest karakteriše se trijasom temperature, upale ždrela (faringitisom) i upale konjunktive oka (konjuktivitisom). Više od 50% bolesnika ima sve tri komponente bolesti, dok ostatak ima jednu ili dve. Konjuktivitis je u početku obično jednostran i može potrajati do dve nedelje, dok se ostali simptomi uglavnom povuku za 7 dana.

Akutni bronhiolitis -Bolest dece do prve godine života. Otežano disanje (dispneja), kašalj, zviždanje u grudima i produženi ekspirijum su glavni simptomi koji se obično javljaju dan dva nakon simptoma upale gornjeg respiratornog trakta (sekrecija iz nosa).. Respiratorni poremećaji dovode do smanjene koncentracije kiseonika u krvi i tkivima (hipoksija) i cijanoze, koje ako duže potraju mogu dovesti do smrti.

Akutni infekciozni laringotraheobronhitis –Karakteriše se upalom grkljana, dušnika i bronhija s izlučivanjem gustog, žilavog i lepljivog sekreta. Najčešće pogađa decu do druge godine života, a težina bolesti je veća što je dete mlađe. Bolest može početi naglo sa povišenom temperaturom i simptomima krupa (kašalj poput laveža psa, stridorozno, otežano disanje i promuklost), ili češće nakon simptoma upale gornjeg respiratornog trakta. Zbog gustog sekreta u bronhima koje dete ne može iskašljati može doći do hipoksije i cijanoze, upala ili kolapsa delova pluća, a često može doći i do ugušenja.

Dijagnoza

Adenovitusi se izoluju iz brisa nazofarinksa, aspirata bronha, brisa konjunktive, rektalnog brisa, stolice, urina, likvora. Identifikuju se direktnom detekcijom i serološkim testotvima: imunoflorescencija, ELISA test, IM, PCR, RVK, RIH.

Lečenje

Lečenje se zasniva na mirovanju i primeni lekova i sredstava za ublažavanje opštih simptoma (obaranje povišene temperature, ublažavanje bolova, topli napitci, itd.) i sredstava za  smirivanje kataralnih simptoma (kapi za nos, sredstva za olakšavanje iskašljavanja). Ipak kliničke manifestacije kao bronhiolitis i laringotraheobronhitis zahtevaju, u većini slučajeva, pregled i mišljenje specijaliste i lečenje u bolnici. Upotreba antibiotika indikovana je samo u slučajevima kada je dokazana bakterijska superinfekcija. U većini slučajeva oporavak je brz i bez trajnih posledica, posebno kod veće dece i odraslih. Bronhiolitis ima smrtnost od ispod 1% ukoliko se adekvatno leči. Laringotraheobronhitis je najteža i najopasnija manifestacija respiratornih infekcija u dece, ima smrtnost do čak 20%.

Ancylostoma duodenale (rudarska glista)

Ancylostoma duodenale (rudarska glista) je nematoda (valjkasti crv). Nematode su nesegmentirani, obli crvi kod kojih je izražen polni dimorfizam (jedinke su odvojenih polova), mužjaci su manji od ženki. Telo nematoda je pokriveno kutikulom koja je kompleksne građe. Ispod kutikule se nalaze mišićni sloj koji omogućava kretanje parazita. Ženke Ancylostomae duodenale dostižu 10-13 mm, u mužjaci 8-11mm.

Put prenošenja

Čovek se inficira hodajući bos po zemljištu endemskog područja. Jajašca se izbacuju izmetom i posle 1-2 dana se izležu larve koje rastu i preživljavaju u fecesu ili zemlji, posle 5-10 dana postaju infektivne. U ovom stadijumu mogu da prežive 3-4 nedelje u povoljnim uslovima. U kontaktu sa čovekom, penetriraju kroz kožu putem vena odlaze do srca, zatim do pluća. Ulaze u plućne alveole, ascedentno odlaze do bronhijalnog stabla, farinksa i bivaju progutane i tako dospevaju do tankog creva gde sazrevaju u odrasle jedinke.

Patološki (medicinski) značaj

Ankilostomijaza je oboljenje koje izaziva nematoda Ancylostoma duodenale, najčešće se javlja u tropskim i subtropskim područjima.
Najčešće infekcija prolazi asimptomatski. Nekada se na mestu ulaska parazita kroz kožu, mogu javiti vezikule i pustule, koje su praćene svrabom. Zbog prisustva nematoda u tankom crevu, nastaju krvarenja iz digestivnog trakta koje dovode do teške anemije, bol u abdomenu, proliv, gubitak apetita i smanjenje telesne težine. U toku migracije kroz pluća  nastaju sitne hemoragije praćene kašljem s promuklošću, a u slučaju masivnih invazija dolazi i do pneumonije. Veoma retko može nastati traheitis i kašalj.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, nalaza uzročnika u stolici.

Lečenje

Primenjuju se antihelmintni lekovi: albendazol, levamizol, mebendazol, alcopar ili pirantel pamoat. U endemskim područjima je preporučeno preventivno ordiniranje terapije jednom ili dva puta godišnje.

Anisakis simplex (valjkasti crvi)

Anisakis simplex je nematoda (valjkasti crv). Nematode su nesegmentirani, obli crvi kod kojih je izražen polni dimorfizam (jedinke su odvojenih polova), mužjaci su manji od ženki. Telo nematoda je pokriveno kutikulom koja je kompleksne građe. Ispod kutikule se nalaze mišićni sloj koji omogućava kretanje parazita.

Put prenošenja

Primarni domaćini su delfini i foke, koji izmetom izbacuju jajašca iz kojih se razvijaju larve koje infestiraju ribe, ljuskare i dr. Čovek se infestira konzumiranjem sirove ili nedovoljno termički obrađene morske ribe, najčešće harnigi i lignji.

Patološki (medicnski) značaj

Anizakijaza predstavlja oboljenje koje nastaje infestacijom nematodom iz roda Anisakis, pri konzumiranju sirove morske ribe i najčešće se javlja u Holandiji, Japanu, Centralnoj Americi i Skandinaviji.
Inkubacuioni period (od konzumiranja ribe do pojave prvih simptoma) traje od nekoliko sati do nekoliko dana. Može nastati povišena telesna temperatura, bol u abdomenu, mučnina, povraćanje, hematemeze (povraćanje krvavog sadržaja), kašalj, pseudoapedincitis. Nekada se javlja alergijska reakcija u vidu urtikarije.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, pregleda stolice, krvi, seroloških testova, endoskopije.

Lečenje

Ekstrakcija uzročnika gastroskopski ili operativno. Koriste se i antihelmintni lekovi praziquantel, niklozamid, mebendazol ili albendazol.

Ascaris lumbricoides (velika dečija glista)

Ascaris lumbricoides (velika dečija glista) je čest parazit dece i odraslih, živi u tankom crevu, a njegove larve u toku migracije borave u jetri i plućima. Ascaris lumbricoides je najveća nematoda čovekovog digestivnog trakta. Nematode su nesegmentirani, obli crvi kod kojih je izražen polni dimorfizam (jedinke su odvojenih polova), mužjaci su manji od ženki. Telo nematoda je pokriveno kutikulom koja je kompleksne građe. Ispod kutikule se nalaze mišićni sloj koji omogućava kretanje parazita. Mužjak Ascaris lumbricoides-a je veličine oko 17 cm, a ženka od 25 do 30 cm. Ženka polaže nesegmentovana jaja koja se segmentiraju u spoljašnjoj sredini. Ukoliko su jaja oplođena, ona su veličine 60×45 μ i imaju 3 opne. U spoljašnjoj sredini jaja moraju da pretrpe segmentaciju da bi postala infektivna za čoveka. Otporna su na hladnoću, antiseptička sredstva i razblažene kiseline. Temperatura od 65oC ubija ih za nekoliko minuta, a sunčana svetlost za 24 sata. Da bi se u jajašcu mogao zametak dalje razvijati, potrebni su povoljni uslovi, obično u vlažnoj i toploj zemlji.

Put prenošenja

Infekcija nastaje pri konzumiranju hrane ili pića zagađenog malim okruglim jajašcima. Iz jajašca u dvanaestopalačnom crevu izlaze larve koje se probijaju kroz zid tankog creva i putuju krvotokom do srca i pluća. Penju se bronhijalnim stablom do ždrela gde se ponovo progutaju i vraćaju u tanko crevo. Tu se tek razvijaju u odrasle crve. Razvojni ciklus je završen za oko 2 meseca. Odrasli crvi žive u crevu gde legu jajašca koja se izlučuju stolicom. Odrasli crvi mogu živeti 6-12 meseci.

Patološki (medicinski) značaj

Askarioza je infekcija koju izaziva Ascaris lumbricoides, koja u početku uzrokuje plućne, a zatim i  crevne smetnje.
Prolaskom kroz pluća larve mogu izazvati simptome „verminozne pneumonije“, tzv. Löfflerov sindrom (eozinofilna pneumonija). Odrasli crvi uzrokuju obično gastrointestinalne smetnje. Ali, ne mora biti prisutan ni jedan simptom od najčešćih ovde navedenih: crvi u stolici, povraćanje crva,  izlazak odraslog crva kroz usta ili nos, malo povišena telesna temperatura ili blaga groznica, kašalj, krvavi ispljuvak, sviranje u grudima, nedostatak vazduha, kožni osip, povraćanje, bol u trbuhu. Čak i umerene infekcije kod dece uzrokuju pothranjenost ili malnutriciju. Deca imaju slabi apetit, ali nije poznato zašto do toga dolazi.
Teške infekcije, osobito kod dece, uzrokuju grčeve u trbuhu. Veći broj upletenih crva mogu dovesti do opstrukcije (začepljenja creva).
Ponekad se crvi mogu kretati i u drugim smerovima, tzv. aberantno kretanje odraslih crva, i napraviti opstrukciju i izazvati sledeće simptome: upalu žučnih puteva, upalu žučne kese, apsces jetre, upalu pankreasa, slepog creva.
Ovo je najčešća crevna infekcija uzrokovana crvima. Najviše je ima u tropskim i suptropskim područjima. Pretpostavlja se da je na svetu zaraženo oko milijardu ljudi. Najčešće je nalazimo na područjima gde je loša lična higijena i loši sanitarni uslovi. Infekcija je moguća u svim uzrastima, ali deca češće obolevaju tj. imaju više kliničkih simptoma bolesti.

Dijagnoza

Dijagnoza se postavlja nalazom karakterističnih jajašaca u stolici. Ponekad se odrasli crvi izbace stolicom ili povraćanjem, a larve se mogu naći u ispljuvku.
Povećan broj eozinofila u krvi (eozinofilija) značajna je u vreme kada larve prolaze kroz pluća, a kasnije se nalaz gubi.

Lečenje

Sve infekcije treba lečiti. Najvažnije je eliminisati crve lekovima, tzv. antihelminticima. Lekovi izbora su mebendazol i albendazol.

Actinomyces israelii

Actinomyces israelii je sporogena Gram pozitivna anaerobna bakterija. Zbog svoje filamentozne strukture A. israelii  dugo je svrstavana među gljive. Pripada saprofitnoj flori čoveka i životinja i najčešće se nalazi u ustima, ždrelu i debelom crevu.

Put prenošenja

Da bi se bolest manifestovala, A. israelii se mora naći u anaerobnim uslovima što se dešava najčešće pri povredama, ekstrakciji zuba, hirurškim zahvatima.

Patološki (medicinski) značaj

Aktinomikoza je hronično zapaljenje kože i potkožnog tkiva. Bolest se manifestuje u tri oblika:

cervikofacijalni
torakalni
abdominalni

Cervikofacijalni oblik manifestuje se promenama u predelu vrata u vidu tvrdih, tamnocrvenih infiltrata koji se raspadaju, apscediraju. Brojni apscesi se dreniraju preko fistula. Iz njih se secernira lepljiv, gnojav sadržaj neprijatnog mirisa, u kome se nalaze karakteristične sumporne granule. Promene zahvataju i kost.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu kliničke slike i mikrobioloških ispitivanja – dokazom druza (kolonije uzročnika) u gnoju, bioptičnom i aspiracijskom materijalu.

Lečenje

Lek izbora je penicilin G. Daju se visoke doze penicilina. Lečenje obično traje između 3 i 8 meseci. Kod preosetljivih na penicilin preporučuju se adekvatne doze tetraciklina, rifampicina, eritromicina. Hirurška terapija podrazumeva inciziju i drenažu apscesa i eksciziju fibroznih promena.

Aspergillus

U Rod Aspergillus spadaju gljivice uzročnici aspergiloze. Predstavnici su:

Aspergillus fumigatus, a zatim
A. flavus i
A. niger.

Morfološki obrazuju razgranati micelium sa septalnim hifama koji se zove aspergilom. Hife se završavaju proširenjem (konidiofor) na kome su radijalno raspoređene konidiospore (podseća na maslačak). Ove gljivice su veoma široko rasprostranjene u prirodi: rastu na opalom lišću, u skladištima žita, stajskom đubrivu, senu u drugim materijama biljnog porekla, a često su u sastojak saprofitne flore u ustima.

Put prenošenja

Spore aspergilusa mogu se naći na tlu i u vazduhu tokom cele godine i u disajne organe dospevaju udisanjem. Uprkos tome bolest se ne javlja često jer je zahvatanje pluća skoro uvek povezano sa smanjenim imunološkim sposobnostima bolesnika.

Patološki (medicinski) značaj

Plućna aspergiloza najčešće je gljivično oboljenje pluća. Bolest u plućima ispoljava se najčešće u vidu micetoma (aspergilusna lopta, aspergilom), a ređe kao invazivna aspergiloza ili alergijska bronhoplućna aspergiloza.
Aspergilom se može razviti kada spore uđu u plućnu šupljinu nastalu usled neke prethodno postojeće bolesti kao što su tuberkulozne kaverne, bronhiektazije, apsces pluća, plućne ciste, emfizemske bule ili karcinom sa šupljinom. Gljivica obično ne vrši invaziju zida šupljine u kojoj se nalazi, i ne daje izražene kliničke simptome. Kada simptomi postoje, oni se najčešće ispoljavaju u vidu kašlja sa hemoptizijama (iskašljavanje krvi). Lopta se može lagano povećavati tokom više godina.
Invazivna aspergiloza javlja se kada je oslabljena otpornost organizma, bolest se ispoljava u vidu akutne primarne nekrotizujuće pneumonije sa stvaranjem apscesa i invazijom krvnih sudova sa pojavom tromboze. Ovo je vrlo redak oblik bolesti-opisan je uglavnom kod zemljoradnika koji su bili izloženi velikoj koncentraciji spora iz zrnevlja žitarica. Posle obilne inhalacije spora aspergilusa u prethodno zdravih osoba može da se javi jedan oblik manje opasne invazivne aspergiloze u vidu akutnog pneumonitisa, koji spontano prolazi tokom nekoliko nedelja.
Alergijska bronhoplućna aspergiloza odlikuje se napadima astme koji su otporni na lečenje kao i iskašljavanjem sputuma sa mrkim čepovima, u kojima se mogu naći prouzrokovači.
Sekundarna plućna aspergiloza obično se ispoljava u osoba s napred navedenim teškim oboljenjima koja su praćena smanjenom odbrambenom sposobnošću organizma, kao i prilikom terapije antibioticima, kortikosteroidima i imunosupresivnim lekovima. Često je progresivna i fatalna, osim pluća može da zahvati i druge organe.
Aspergillus flavus luči aflatoksin koji dovodi do nastanka aspergilotoksikoze. Oštećuje jetru i može da dovede do razvoja karcinoma.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, nalaza gljivice u ispljuvku ili u kulturi, rendgenografije, direktnog preparat, kultivacije i seroloških ispitivanja.

Lečenje

Kada postoji aspergilom u plućnoj šupljini, može se pokušati sa davanjem ekspektorantnih lekova da bi se pomoglo iskašljavanje sadržaja iz šupljine. Kada postoje ponavaljane hemoptizije, aspergilom se odstranjuje lobektomijom. Davanje antigljivičnog leka amfotericina B nije od koristi u bolesnika s aspergilomom, ali se taj lek mora primeniti u infuzijama glikoze 5% kod invazivne plućne i diseminovane aspergiloze, poželjna je kombinacija ovog leka s nekim od antigljivičnih lekova koji se daju oralno kao što su flucitozin ili itrokonazol.