Anonihija
Uzrok nastanka
Anonihija može biti urođena, kada se nasleđuje autozomno recesivno i može biti sekundarna, kao posledica nekih oboljenja nokatne ploče – gljivičnih, vaskularnih, posttraumtaska anonohija i dr.
Klinička slika
U kliničkoj slici je prisutan nedostatak jedne ili više noktnih ploča na prstima ruku i/ili nogu. Nema pratećih simptoma.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu pregleda dermatovenerologa.
Lečenje
Kod primarne (urođene) anonihije nema terapije. Kod sekundarne se leči osnovno oboljenje i nokat može ponovo da izraste.
Abdomenalne kolike
Bol u abdomenu predstavlja zaštitni mehanizam, odnosno predstavlja signal upozorenja pacijentu da treba da se javi lekaru. Akutni bol u abdomenu vrlo je često dramatično stanje, koje zahteva neodložan dijagnostički postupak, odnosno tačno postavljanje dijagnoze bolesti i otkrivanja uzroka.
Uzrok nastanka
Postoje tri vrste kolika:
intestinalna
bilijarna
renalna
a bol se oseća na nivou odgovarajućeg vegetativnog nervnog spleta, zavisno od lokalizacije nadraženog organa. Koliku, takođe može dati i visceralna ishemija usled delimične okluzije mezenterijalne arterije.
Klinička slika
Bol tipa kolike predstavlja vrstu visceralnog bola koji nastaje kao posledica nadražaja neurovaskularne peteljke i grčenja glatkih mišiča šupljih organa trbuha. Kolika se javlja u napadima grčeva koji traju izvesno vreme, dostižu svoj maksimum, da bi zatim popustili i prestali za kraće vreme do nastanka novog paroksizma. Napadi bolova i bezbolni periodi se smenjuju u pravilnim vremenskim intervalima.
Prateći simptomi mogu biti:
Opšti:
povišena telesna temperatura, malaksalost, gubitak apetita, pojačano znojenje, salivacija, žuta prebojenost kože, svrab po koži i jaki bolovi dovode do hipertenzije i tahikardije, dok izuzetno jaki bolovi mogu dovesti do hipotenzije, kolapsa i šoka.
Lokalni:
disfagija ( otežano gutanje), gorušica, promene u usnoj duplji (zubi, lučenje pljuvačke) koje mogu uticati na proces varenja, muka, gađenje, povraćanje, hematemeza, gastroezofagealni refluks i regurgitacija, ruminacija, štucanje, podrigivanje, distenzija trbuha, defans, dijareja, melena (crna stolica), tenezmi, zatvor, krv ili gnoj ili sluz na stolici, hemoroidi, hematurija, piurija, anurija, oligurija, retencija, inkontinencija, dizurija.
Holecistitis – visceralni bol koji se javlja kao posledica opstrukcije izvodnog kanala žučne kese, lokalizovan je obično u epigastrijumu ili desnom gornjem kvadrantu. Sa razvojem zapaljenskog procesa u zidu žučne kese, bol postaje intezivniji i praćen je lokalizovanom palpatornom osetljivošću ispod desnog rebarnog luka. Ovaj bol može da se prenosi u pravcu desne plećke i desnog ramena.
Intestinalna kolika – kod okluzija lokalizovanih u višim segmentima tankog creva bolovi mogu imati više karakter nelagodnosti u epigastrijumu. Kod okluzija u nižim segmentima prisutni su karakteristično jaki, grčeviti, paroksizmalni bolovi. Period između napada bolova kod visoke okluzije je kraći (1-3min) a i sam bol traje toliko. Bolovi su tipa kolike i češće su difuzni nego lokalizovani. U toku bolova bolesnik ne može da pronađe položaj koji mu odgovara i koji bi mu ublažio bolove. Sa vremenom bolovi popuštaju i proređuju se, što se može objasniti popuštanjem spazma iznad prepreke zbog zamora mišića crevnog zida. Postojanje intenzivnog, stalnog bola koji ne popušta, sa zračenjem u leđa, može sugerisati postojanje strangulacije creva sa ishemičnim promenama na crevnom zidu.
Mezenterijalna tromboza – razvija se klinička slika „abdominalne angine“ (postprandijalni bol tipa kolike, lokalizovan oko umbilikusa).
Renalna (bubrežna) kolika – je spazmodičan, kontinuirani bol, sa vrhuncima pogoršanja bola. Neki pacijenti, period između dva vrhunca bola pogrešno opisuju kao period bez bolova. Bol obično polazi iz slabine ili hipohondrijuma šireći se prema istostranoj bedrenoj jami i preponi sve do testisa. Kod upale mokraćne bešike postoji suprapubični bol.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze (karakteristike bola), kliničke slike, pregleda, laboratorijskih analiza, rendgenografije, ultrazvuka.
Lečenje
Opšti tretman abdominalnog bola u prehospitalnom postupku podrazumeva: postavljanje bolesnika u Fowlerov polusedeći položaj mirovanja sa uzdignutim uzglavljem i sa savijenim nogama. Bolesnik se u tom položaju i transportuje do bolnice, kako bi se izbegla eventualna aspiracija povraćajnog sadržaja. Obustavlja se uzimanje hrane, tečnosti i lekova peroralnim putem. Kod sumnje na akutni abdomen obavezno je otvaranje venske linije i nadoknada tečnosti (najbolje kristaloidima) uz praćenje arterijskog pritiska, pulsa i stanja periferne cirkulacije.
Po potrebi može se staviti urinarni kateter i nazogastrična sonda, koja ima za zadatak da eliminiše povraćanje i spreči eventualnu aspiraciju povraćenog sadržaja, kao i da odstrani progutani gas, a time i smanji abdominalnu distenziju.
Primena bilo kakvih analgetika, spazmolitika, antibiotika i antiemetika je zabranjena do specijalističke odluke. Ako je dijagnoza bilijarne ili renalne kolike sasvim izvesna, mogu se dati spazmolitici, ali samo kod ova dva oboljenja.
Aleksija
Reč aleksija nastala je od grčkog prefiksa „a-“ (bez, ne) i reči „lexis“ (reč). Aleksija je neurološki poremećaj koji se karakteriše nemogućnošću čitanja ili razumevanja pisanih reči.
Uzrok nastanka
Za jezičke funkcije mozga, dakle, i za čitanje i pisanje, zadužena je leva moždana polovina koja se još naziva analitička. Kod aleksičara zbog kašnjenja razvoja leve polovine jezičke funkcije preuzima desna. Kako desna polovina primarno vrši funkcije sinteze vizuelnog i auditivnog tipa, pojavljuju se teškoće pri analizi reči, a to objašnjava zbog čega aleksičari misle na neverbalan ili vizuealan način. Uzrok nastanka može biti i oštećenje vizuelno-asocijativne areje na zadnjem delu mozga. Može biti posledica traume, šloga i sl.
Klinička slika
Aleksija se javlja u najranijem detinjstvu i obično se otkriva u ranom školskom dobu, kada dete počinje da savladava veštine čitanja i pisanja. Ova deca ne znaju da pročitaju reči, nekada čak mogu da pročitaju slovo po slovo, ali ne mogu da slova spoje u celinu niti da razumeju značenje pročitane reči.
Kod odraslih, koji su znali da čitaju a posle neke traume oboleli od alekesije, postoji još uvek sećanje pisanja i čitanja i jezičke funkcije su očuvane. Ove osobe prepoznaju reči kada im neko drugi speluje na glas, ali ne prepoznaju kada ih sami čitaju.
Dijagnoza
Posumnjate li da neko dete ima aleksiju, potražite stručno mišljenje logopeda ili defektologa. Danas postoje vrlo jednostavni testovi pomoću kojih se može sa sigurnošću utvrditi aleksija.
Lečenje
Ne postoje univerzalni programi pomoći, nego je program i pristup za svako dete individualan. Specifični programi se temelje na rezultatima logopedskih procena, sistemski su, postupni i razvojno primereni. Jezičko-govorni tretman je temeljan i u njega se ugrađuju vežbe za podsticanje nerazvijenih veština i sposobnosti (vidnih, slušnih, grafomotoričkih, pažnje, pamćenja…).
Acinetobacter
Acinetobacter je Gram negativan, polimorfan, striktni aerob, rasprostranjen u prirodi kao saprofit ili predstavlja deo fiziološke flore čoveka (koža, disajni putevi i genitalni trakt). To su kratki zdepasti, a ponekad i okruglasti bacili. Često imaju kapsulu. Katalaza su pozitivni a oksidaza negativni. Često je prisutan u bolničkoj sredini (lavaboi, kateteri, vazduh i dr).
Patološki (medicinski) značaj
Acinetobacter je oportunista, ne izaziva infekcije u zdravih osoba, već kod pada imuniteta mogu izazvati razne oblike infekcije. Kod osoba sa slabim imunitetom izazivaju pneumoniju, sepsu, i dr. Acinetobakter ne ulazi kroz epitel tek tako, već ulazak mora biti uzrokovan nekom traumom ili bolešću. Mogu inficirati rane i urogenitalni trakt. Mogu izazvati konjuktivitis, meningitis i dr.
Mikrobiološka dijagnostika
Ova bakterija se lako izoluje iz krvi, sputuma, bronhijalnog ispirka, gnoja, urina kao i drenova katetera.
Lečenje
Ovo je jako rezistentan soj. Rezistentan je i na dezinficijense i antibiotike. Razlog je stvaranje betalaktamaza i aminoglikozidaza, a njihovoj rezistentnosti doprinosi i slaba propustljivost ćelijskog zida. Otporni su na amplicin, cefalosporine i hloramfenikol. Amikacin daje najbolje rezultate.
Adenovirusi
Adenovirusi spadaju u porodicu Adenoviridae. To su DNK virusi srednje veličine, sa linearnom dvolančanom DNK. Sazrevanje i oblikovanje se odvija u jedru. Između 4 i 5% svih respiratornih bolesti je uzrokovano adenovirusima. Tip 3 uzrokuje akutnu faringokonjuktivalnu groznicu kod veće dece i odraslih. Akutna respiratorna bolest je najčešće uzrokovana tipovima 4 i 7. Osim ovih infekcija adenovirusi mogu uzrokovati virusnu upalu pluća, folikularnu upalu konjunktive oka i epidemijsku upalu rožnjače i konjunktive oka.
Put prenošenja
Glavni rezervoar ovih virusa je čovek. Prenose se kapljičnim putem, direktnim kontaktom i fekooralnim putem.
Patološki (medicinski) značaj:
Eksudativni faringitis (virusna angina) – preovladava upala ždrela i tonzila (krajnika), slično kao kod gnojne angine. Razlika između virusne i gnojne angine osim u uzročniku (virus prema bakteriji) postoji i u kliničkoj slici. Sluznica ždrela je crvena ali ne žarko crvena kao kod gnojne angine, eksudat nije gnojav nego sluzav, regionalni limfni čvorovi nisu izrazito bolni. Osim toga obično su kod virusne angine izraženi i drugi kataralni simptomi (sekret iz nosa, upala konjunktive oka, itd.).
Akutna respiratorna bolest (ARB) – Akutna respiratorna bolest je klinički entitet koji je ponekad teško razlikovati od gripa. Bolest se može širiti vazduhom, vodom i direktnim kontaktom. ARB se karakteriše umorom, temperaturom, groznicom i glavoboljom. Glavna razlika je ta što su kataralni simptomi kod akutne respiratorne bolesti, ukoliko se pojave, prisutni od samog početka bolesti. Kod tipične epidemije koja je ograničena na ukućane ili vrtić bolesnici su samo s temperaturom i bez lokalnih simptoma, zatim osobe s upalom ždrela, bronhitisom, pa sve do virusne upale pluća. Moguć je i razvoj sekundarne bakterijske infekcije ali ipak ređe nego kod gripa.
Faringokonjuktivalna groznica – Ova adenovirusna bolest karakteriše se trijasom temperature, upale ždrela (faringitisom) i upale konjunktive oka (konjuktivitisom). Više od 50% bolesnika ima sve tri komponente bolesti, dok ostatak ima jednu ili dve. Konjuktivitis je u početku obično jednostran i može potrajati do dve nedelje, dok se ostali simptomi uglavnom povuku za 7 dana.
Akutni bronhiolitis -Bolest dece do prve godine života. Otežano disanje (dispneja), kašalj, zviždanje u grudima i produženi ekspirijum su glavni simptomi koji se obično javljaju dan dva nakon simptoma upale gornjeg respiratornog trakta (sekrecija iz nosa).. Respiratorni poremećaji dovode do smanjene koncentracije kiseonika u krvi i tkivima (hipoksija) i cijanoze, koje ako duže potraju mogu dovesti do smrti.
Akutni infekciozni laringotraheobronhitis –Karakteriše se upalom grkljana, dušnika i bronhija s izlučivanjem gustog, žilavog i lepljivog sekreta. Najčešće pogađa decu do druge godine života, a težina bolesti je veća što je dete mlađe. Bolest može početi naglo sa povišenom temperaturom i simptomima krupa (kašalj poput laveža psa, stridorozno, otežano disanje i promuklost), ili češće nakon simptoma upale gornjeg respiratornog trakta. Zbog gustog sekreta u bronhima koje dete ne može iskašljati može doći do hipoksije i cijanoze, upala ili kolapsa delova pluća, a često može doći i do ugušenja.
Dijagnoza
Adenovitusi se izoluju iz brisa nazofarinksa, aspirata bronha, brisa konjunktive, rektalnog brisa, stolice, urina, likvora. Identifikuju se direktnom detekcijom i serološkim testotvima: imunoflorescencija, ELISA test, IM, PCR, RVK, RIH.
Lečenje
Lečenje se zasniva na mirovanju i primeni lekova i sredstava za ublažavanje opštih simptoma (obaranje povišene temperature, ublažavanje bolova, topli napitci, itd.) i sredstava za smirivanje kataralnih simptoma (kapi za nos, sredstva za olakšavanje iskašljavanja). Ipak kliničke manifestacije kao bronhiolitis i laringotraheobronhitis zahtevaju, u većini slučajeva, pregled i mišljenje specijaliste i lečenje u bolnici. Upotreba antibiotika indikovana je samo u slučajevima kada je dokazana bakterijska superinfekcija. U većini slučajeva oporavak je brz i bez trajnih posledica, posebno kod veće dece i odraslih. Bronhiolitis ima smrtnost od ispod 1% ukoliko se adekvatno leči. Laringotraheobronhitis je najteža i najopasnija manifestacija respiratornih infekcija u dece, ima smrtnost do čak 20%.
Ancylostoma duodenale (rudarska glista)
Ancylostoma duodenale (rudarska glista) je nematoda (valjkasti crv). Nematode su nesegmentirani, obli crvi kod kojih je izražen polni dimorfizam (jedinke su odvojenih polova), mužjaci su manji od ženki. Telo nematoda je pokriveno kutikulom koja je kompleksne građe. Ispod kutikule se nalaze mišićni sloj koji omogućava kretanje parazita. Ženke Ancylostomae duodenale dostižu 10-13 mm, u mužjaci 8-11mm.
Put prenošenja
Čovek se inficira hodajući bos po zemljištu endemskog područja. Jajašca se izbacuju izmetom i posle 1-2 dana se izležu larve koje rastu i preživljavaju u fecesu ili zemlji, posle 5-10 dana postaju infektivne. U ovom stadijumu mogu da prežive 3-4 nedelje u povoljnim uslovima. U kontaktu sa čovekom, penetriraju kroz kožu putem vena odlaze do srca, zatim do pluća. Ulaze u plućne alveole, ascedentno odlaze do bronhijalnog stabla, farinksa i bivaju progutane i tako dospevaju do tankog creva gde sazrevaju u odrasle jedinke.
Patološki (medicinski) značaj
Ankilostomijaza je oboljenje koje izaziva nematoda Ancylostoma duodenale, najčešće se javlja u tropskim i subtropskim područjima.
Najčešće infekcija prolazi asimptomatski. Nekada se na mestu ulaska parazita kroz kožu, mogu javiti vezikule i pustule, koje su praćene svrabom. Zbog prisustva nematoda u tankom crevu, nastaju krvarenja iz digestivnog trakta koje dovode do teške anemije, bol u abdomenu, proliv, gubitak apetita i smanjenje telesne težine. U toku migracije kroz pluća nastaju sitne hemoragije praćene kašljem s promuklošću, a u slučaju masivnih invazija dolazi i do pneumonije. Veoma retko može nastati traheitis i kašalj.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, nalaza uzročnika u stolici.
Lečenje
Primenjuju se antihelmintni lekovi: albendazol, levamizol, mebendazol, alcopar ili pirantel pamoat. U endemskim područjima je preporučeno preventivno ordiniranje terapije jednom ili dva puta godišnje.
Anisakis simplex (valjkasti crvi)
Anisakis simplex je nematoda (valjkasti crv). Nematode su nesegmentirani, obli crvi kod kojih je izražen polni dimorfizam (jedinke su odvojenih polova), mužjaci su manji od ženki. Telo nematoda je pokriveno kutikulom koja je kompleksne građe. Ispod kutikule se nalaze mišićni sloj koji omogućava kretanje parazita.
Put prenošenja
Primarni domaćini su delfini i foke, koji izmetom izbacuju jajašca iz kojih se razvijaju larve koje infestiraju ribe, ljuskare i dr. Čovek se infestira konzumiranjem sirove ili nedovoljno termički obrađene morske ribe, najčešće harnigi i lignji.
Patološki (medicnski) značaj
Anizakijaza predstavlja oboljenje koje nastaje infestacijom nematodom iz roda Anisakis, pri konzumiranju sirove morske ribe i najčešće se javlja u Holandiji, Japanu, Centralnoj Americi i Skandinaviji.
Inkubacuioni period (od konzumiranja ribe do pojave prvih simptoma) traje od nekoliko sati do nekoliko dana. Može nastati povišena telesna temperatura, bol u abdomenu, mučnina, povraćanje, hematemeze (povraćanje krvavog sadržaja), kašalj, pseudoapedincitis. Nekada se javlja alergijska reakcija u vidu urtikarije.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, pregleda stolice, krvi, seroloških testova, endoskopije.
Lečenje
Ekstrakcija uzročnika gastroskopski ili operativno. Koriste se i antihelmintni lekovi praziquantel, niklozamid, mebendazol ili albendazol.
Ascaris lumbricoides (velika dečija glista)
Ascaris lumbricoides (velika dečija glista) je čest parazit dece i odraslih, živi u tankom crevu, a njegove larve u toku migracije borave u jetri i plućima. Ascaris lumbricoides je najveća nematoda čovekovog digestivnog trakta. Nematode su nesegmentirani, obli crvi kod kojih je izražen polni dimorfizam (jedinke su odvojenih polova), mužjaci su manji od ženki. Telo nematoda je pokriveno kutikulom koja je kompleksne građe. Ispod kutikule se nalaze mišićni sloj koji omogućava kretanje parazita. Mužjak Ascaris lumbricoides-a je veličine oko 17 cm, a ženka od 25 do 30 cm. Ženka polaže nesegmentovana jaja koja se segmentiraju u spoljašnjoj sredini. Ukoliko su jaja oplođena, ona su veličine 60×45 μ i imaju 3 opne. U spoljašnjoj sredini jaja moraju da pretrpe segmentaciju da bi postala infektivna za čoveka. Otporna su na hladnoću, antiseptička sredstva i razblažene kiseline. Temperatura od 65oC ubija ih za nekoliko minuta, a sunčana svetlost za 24 sata. Da bi se u jajašcu mogao zametak dalje razvijati, potrebni su povoljni uslovi, obično u vlažnoj i toploj zemlji.
Put prenošenja
Infekcija nastaje pri konzumiranju hrane ili pića zagađenog malim okruglim jajašcima. Iz jajašca u dvanaestopalačnom crevu izlaze larve koje se probijaju kroz zid tankog creva i putuju krvotokom do srca i pluća. Penju se bronhijalnim stablom do ždrela gde se ponovo progutaju i vraćaju u tanko crevo. Tu se tek razvijaju u odrasle crve. Razvojni ciklus je završen za oko 2 meseca. Odrasli crvi žive u crevu gde legu jajašca koja se izlučuju stolicom. Odrasli crvi mogu živeti 6-12 meseci.
Patološki (medicinski) značaj
Askarioza je infekcija koju izaziva Ascaris lumbricoides, koja u početku uzrokuje plućne, a zatim i crevne smetnje.
Prolaskom kroz pluća larve mogu izazvati simptome „verminozne pneumonije“, tzv. Löfflerov sindrom (eozinofilna pneumonija). Odrasli crvi uzrokuju obično gastrointestinalne smetnje. Ali, ne mora biti prisutan ni jedan simptom od najčešćih ovde navedenih: crvi u stolici, povraćanje crva, izlazak odraslog crva kroz usta ili nos, malo povišena telesna temperatura ili blaga groznica, kašalj, krvavi ispljuvak, sviranje u grudima, nedostatak vazduha, kožni osip, povraćanje, bol u trbuhu. Čak i umerene infekcije kod dece uzrokuju pothranjenost ili malnutriciju. Deca imaju slabi apetit, ali nije poznato zašto do toga dolazi.
Teške infekcije, osobito kod dece, uzrokuju grčeve u trbuhu. Veći broj upletenih crva mogu dovesti do opstrukcije (začepljenja creva).
Ponekad se crvi mogu kretati i u drugim smerovima, tzv. aberantno kretanje odraslih crva, i napraviti opstrukciju i izazvati sledeće simptome: upalu žučnih puteva, upalu žučne kese, apsces jetre, upalu pankreasa, slepog creva.
Ovo je najčešća crevna infekcija uzrokovana crvima. Najviše je ima u tropskim i suptropskim područjima. Pretpostavlja se da je na svetu zaraženo oko milijardu ljudi. Najčešće je nalazimo na područjima gde je loša lična higijena i loši sanitarni uslovi. Infekcija je moguća u svim uzrastima, ali deca češće obolevaju tj. imaju više kliničkih simptoma bolesti.
Dijagnoza
Dijagnoza se postavlja nalazom karakterističnih jajašaca u stolici. Ponekad se odrasli crvi izbace stolicom ili povraćanjem, a larve se mogu naći u ispljuvku.
Povećan broj eozinofila u krvi (eozinofilija) značajna je u vreme kada larve prolaze kroz pluća, a kasnije se nalaz gubi.
Lečenje
Sve infekcije treba lečiti. Najvažnije je eliminisati crve lekovima, tzv. antihelminticima. Lekovi izbora su mebendazol i albendazol.
Actinomyces israelii
Actinomyces israelii je sporogena Gram pozitivna anaerobna bakterija. Zbog svoje filamentozne strukture A. israelii dugo je svrstavana među gljive. Pripada saprofitnoj flori čoveka i životinja i najčešće se nalazi u ustima, ždrelu i debelom crevu.
Put prenošenja
Da bi se bolest manifestovala, A. israelii se mora naći u anaerobnim uslovima što se dešava najčešće pri povredama, ekstrakciji zuba, hirurškim zahvatima.
Patološki (medicinski) značaj
Aktinomikoza je hronično zapaljenje kože i potkožnog tkiva. Bolest se manifestuje u tri oblika:
cervikofacijalni
torakalni
abdominalni
Cervikofacijalni oblik manifestuje se promenama u predelu vrata u vidu tvrdih, tamnocrvenih infiltrata koji se raspadaju, apscediraju. Brojni apscesi se dreniraju preko fistula. Iz njih se secernira lepljiv, gnojav sadržaj neprijatnog mirisa, u kome se nalaze karakteristične sumporne granule. Promene zahvataju i kost.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike i mikrobioloških ispitivanja – dokazom druza (kolonije uzročnika) u gnoju, bioptičnom i aspiracijskom materijalu.
Lečenje
Lek izbora je penicilin G. Daju se visoke doze penicilina. Lečenje obično traje između 3 i 8 meseci. Kod preosetljivih na penicilin preporučuju se adekvatne doze tetraciklina, rifampicina, eritromicina. Hirurška terapija podrazumeva inciziju i drenažu apscesa i eksciziju fibroznih promena.
Aspergillus
U Rod Aspergillus spadaju gljivice uzročnici aspergiloze. Predstavnici su:
Aspergillus fumigatus, a zatim
A. flavus i
A. niger.
Morfološki obrazuju razgranati micelium sa septalnim hifama koji se zove aspergilom. Hife se završavaju proširenjem (konidiofor) na kome su radijalno raspoređene konidiospore (podseća na maslačak). Ove gljivice su veoma široko rasprostranjene u prirodi: rastu na opalom lišću, u skladištima žita, stajskom đubrivu, senu u drugim materijama biljnog porekla, a često su u sastojak saprofitne flore u ustima.
Put prenošenja
Spore aspergilusa mogu se naći na tlu i u vazduhu tokom cele godine i u disajne organe dospevaju udisanjem. Uprkos tome bolest se ne javlja često jer je zahvatanje pluća skoro uvek povezano sa smanjenim imunološkim sposobnostima bolesnika.
Patološki (medicinski) značaj
Plućna aspergiloza najčešće je gljivično oboljenje pluća. Bolest u plućima ispoljava se najčešće u vidu micetoma (aspergilusna lopta, aspergilom), a ređe kao invazivna aspergiloza ili alergijska bronhoplućna aspergiloza.
Aspergilom se može razviti kada spore uđu u plućnu šupljinu nastalu usled neke prethodno postojeće bolesti kao što su tuberkulozne kaverne, bronhiektazije, apsces pluća, plućne ciste, emfizemske bule ili karcinom sa šupljinom. Gljivica obično ne vrši invaziju zida šupljine u kojoj se nalazi, i ne daje izražene kliničke simptome. Kada simptomi postoje, oni se najčešće ispoljavaju u vidu kašlja sa hemoptizijama (iskašljavanje krvi). Lopta se može lagano povećavati tokom više godina.
Invazivna aspergiloza javlja se kada je oslabljena otpornost organizma, bolest se ispoljava u vidu akutne primarne nekrotizujuće pneumonije sa stvaranjem apscesa i invazijom krvnih sudova sa pojavom tromboze. Ovo je vrlo redak oblik bolesti-opisan je uglavnom kod zemljoradnika koji su bili izloženi velikoj koncentraciji spora iz zrnevlja žitarica. Posle obilne inhalacije spora aspergilusa u prethodno zdravih osoba može da se javi jedan oblik manje opasne invazivne aspergiloze u vidu akutnog pneumonitisa, koji spontano prolazi tokom nekoliko nedelja.
Alergijska bronhoplućna aspergiloza odlikuje se napadima astme koji su otporni na lečenje kao i iskašljavanjem sputuma sa mrkim čepovima, u kojima se mogu naći prouzrokovači.
Sekundarna plućna aspergiloza obično se ispoljava u osoba s napred navedenim teškim oboljenjima koja su praćena smanjenom odbrambenom sposobnošću organizma, kao i prilikom terapije antibioticima, kortikosteroidima i imunosupresivnim lekovima. Često je progresivna i fatalna, osim pluća može da zahvati i druge organe.
Aspergillus flavus luči aflatoksin koji dovodi do nastanka aspergilotoksikoze. Oštećuje jetru i može da dovede do razvoja karcinoma.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, nalaza gljivice u ispljuvku ili u kulturi, rendgenografije, direktnog preparat, kultivacije i seroloških ispitivanja.
Lečenje
Kada postoji aspergilom u plućnoj šupljini, može se pokušati sa davanjem ekspektorantnih lekova da bi se pomoglo iskašljavanje sadržaja iz šupljine. Kada postoje ponavaljane hemoptizije, aspergilom se odstranjuje lobektomijom. Davanje antigljivičnog leka amfotericina B nije od koristi u bolesnika s aspergilomom, ali se taj lek mora primeniti u infuzijama glikoze 5% kod invazivne plućne i diseminovane aspergiloze, poželjna je kombinacija ovog leka s nekim od antigljivičnih lekova koji se daju oralno kao što su flucitozin ili itrokonazol.
Absidia
Rod Absidia su oportunističke gljivice sa širokim, nepregrađenim hifama, koje se mogu naći u tlu, hlebu i trulom voću. Kolonije su im sivo bele boje, brzo rastu, dijametra 3-9 cm, poseduju stolone-micelsko vlakno koje spaja sporangiofore. Uzrokuju bolest zigomikozu.
Put prenošenja
Većina inficiranih je prethodno bila sa oslabljenim imunitetom. Najčešći faktori rizika su: nekontrolisan dijabetes melitus, leukemija, limfomi, transplantacija organa, korišćenje kortikosteroida, deferoksamina, metabolička acidoza, teška i dugotrajna neutropenija.
Patološki (medicinski) značaj
Zigomikoza se može različito manifestovati, u zavisnosti od mesta ulaska gljivice i faktora rizika koji je doveo do oboljenja.
Rinocerebralna zigomikoza – najčešći oblik i javlja se kod pacijenata sa dijabetesnoom acidozom. Zahvaćeni su nos, oči, mozak nekada i moždane ovojnice. Javlja se povišena telesna temperatura, bol u jednoj polovini lica, glavobolje, nazalna kongestija, epistaksa (krvarenje iz nosa), poremećaji vida, letragija. Fizičkim pregledom se može ustanoviti periorbitalni celulitis, proptoza i smanjeni pokreti ekstraokularnih mišića. Kod težih slučajeva se mogu primetiti crne nekrotične lezije na tvrdom nepcu i nazalnoj mukozi.
Plućna zigomikoza – ovaj oblik se karakteriše pojavom visoke telesne temperature, bolom u grudima, kratkim dahom. Javlja se kod obolelih od hematoloških maligniteta (leukemija, limfomi) i neutropenije.
Gastrointestinalni zigomikoza – bol u abdomenu, dispepsija, mučnina, povraćanje, dijareja. Infekcija rezultira nekrotičnim lezijama sa ishemijom i gangrenom u želucu i debelom crevu. Javlja se kod malnutricije ili obolelih od bubrežnih bolesti.
Kutana (kožna ) zigomikoza – može biti primarna na mestu traume ili sekundarna kod hematogene diseminacije uzročnika. Na mestu prethodne traume kože javlja se induracija (otvrdnjavanje) sa eritemom i postepenim stvaranjem nekrotične ulceracije sa karakterističnim crnim središnjim delom i jasno je ograničena.
Diseminovana zigomikoza – ovaj oblik se uglavnom razvija iz plućne zigomatoze i putem krvi se širi do centralnog nervnog sistema. Počinje glavoboljama, groznicom, poremećajima vida, izmenama svesti. Zatim nastaje koma, neurološki ispadi, sa nekrotičnim promenama na plućima i koži. Takođe infekcija se širi i na jetru, slezinu, bubreg, srce i kožu.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, biopsije zahvaćenog tkiva i patohistološkog nalaza.
Lečenje
Neophodno je agresivno hirurško odstranjivanje zahvaćenog tkiva. Bez rane i agresivne terapije, zigomikoza može biti fatalna. Treba korigovati hiperglikemiju i ketaoacidozu, prekinuti ordiniranje lekova kao što su kortikosteroidi ili deferoksamin i ordinirati antifungicide.
Aktinomikoza pluća
Aktinomioza pluća je danas veoma retko oboljenje, što se pripisuje upotrebi antibiotika.
Uzrok nastanka
Plućna aktinomikoza je izazvana asporogenim gram pozitivnim anaerobnim bakterijama, prvenstveno Actinomyces israelii. Zbog svoje filamentozne strukture A. israelii dugo je svrstavan među gljive. Pripada saprofitnoj flori čoveka i životinja i najčešće se nalazi u ustima, ždrelu i debelom crevu. Da bi se bolest manifestovala, A. israelii se mora naći u anaerobnim uslovima što se dešava najčešće pri povredama, ekstrakciji zuba, hirurškim zahvatima.
Klinička slika
Simptomi od strane respiratornog trakta u početku su suv kašalj, subfebrilnost, kasnije kašalj postaje produktivan, purulentan ( gnojav), a ponekad i sukrvičav. Pri širenju procesa prema torakalnom zidu javlja se bol. Ako promene progrediraju, stvaraju se apscesne šupljine a moguće je i stvaranje empijema. Proces može zahvatiti perikard, dijafragmu, rebra i grudni deo kičme.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike, rendgenografije i mikrobioloških ispitivanja-dokazom druza (kolonije uzročnika) u ispljuvku, gnoju, bioptičnom i aspiracijskom materijalu.
Lečenje
Lek izbora je penicilin G. Daju se visoke doze penicilina. Kod preosetljivih na penicilin preporučuju se adekvatne doze tetraciklina, rifampicina, eritromicina. U težim slučajevima primenjuje se hirurško lečenje.
Akantoamebijaza
Akantoamebijaza je infekcija amebama iz roda Akantameba koja se karakteriše infekcijom tkiva a retko nastaje i meningoencefalitis.
Uzrok nastanka
Uzročnici su amebe iz roda Acanthamoeba. Ove amebe se mogu naći u grlu ali kod zdravih ljudi ne izazivaju nastanak bolesti. Uglavnom obolevaju ljudi sa oslabljenim imunitetom (AIDS, maligna oboljenja, dugotrajna terapija kortikosteroidima).
Ciste Acanthamoeba spp. obicno imaju 10-25 µm u dijametru. Imaju dva zida: nagužvan fibrozni spoljašnji zid (exocyst) i unutrašnji zid (endocyst) koji može biti heksagonalan, sveričan, u obliku zvezde ili poligona. Cista sadrži samo jedan nukleus sa velikim kariozomom.
Ove se ciste mogu pronaći u mozgu, očima, koži, plućima i ostalim organima.
Klinička slika
Inkubacioni period traje 1-2 nedelje. Promene mogu nastati na mozgu i na oku. Kada je infekcijom zahvaćen mozak nastaje encefalitis. Nakon ovog prodromalnog sindroma javlja se nagli skok temperature, glavobolja, povraćanje, poremećaj govora i hoda, uznemirenost ili pospanost. Poremećaj svesti je čest pratilac encefalitisa i kreće se od blage dezorjentisanosti, preko somnolencije do duboke kome. Javljaju se fascikulacije (trzaji) mišića ili generalizovani epi napadi.
Kada je zahvaćeno i oko mogu nastati konjunktivitis, keratitis ili uveitis.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu epidemioloških podataka, kliničke slike i laboratorijskih ispitivanja i dokaza uzročnika.
Lečenje
Primenjuju se metronidazol ili jodoquinol. Sekundarno mogu da se primenjuju antibiotici i simptomatska terapija.
Angiolimfomatoidna hiperplazija (morbus Kuimura)
Angiolimfomatoidna hiperplazija (morbus Kuimura) predstavlja oboljenje kod koga nastaju infiltrati građeni od limfocita i eozinofilnih leukocita.
Uzrok nastanka
Etiopatogeneza je nepoznata. Bolest je vrlo retka, češća je kod ženskog pola.
Klinička slika
Promene su lokalizovane na ušnim školjkama, na licu i kapilicijumu (kosmati deo glave), a imaju izgled crvenkastih polukuglastih čvorića glatke površine. Lezije daju angiomatozni izgled, a mogu biti i erodirane. Promene su sklone krvarenju. Regionalni limfni čvorovi mogu biti uvećani, a u krvi se može javiti eozinofilija (povećan broj eozinofila).
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike, dermatološkog pregleda, laboratorijskih nalaza, biopsije i patohistološkog nalaza. Histološki nalaz pokazuje proliferaciju krvnih sudova i proliferaciju endotela koja se karakteriše pojavom velikih, atipičnih endotelnih ćelija sa brojnim citoplazmatskim vakuolama. U dermisu i subkutisu se vide gusti, mrljasti infiltrati limfocita i eozinofilnih leukocita.
Lečenje
Preporučuje se operativno odstranjenje. Pokušava se i sa intralezionalnom primenom triamcinolon acetonida i rendgenskim zračenjem. Nakon svakog oblika terapije, pa i operativnog odstranjenja moguća je pojava recidiva.
Adenoma sebaceum
Adenoma sebaceum spada u benigne tumore adneksa kože.
Uzrok nastanka
Nasleđuje se autosomno dominantno sa različitom ekspresivnošću. Javlja se u sklopu morbus Bourneville-Pringle.
Klinička slika
Adenoma sebaceum se manifestuje kao sitan multipli angiofibrom. Na licu, pretežno u predelu nosa i obraza, nazolabijalnih brazda i brade, nalaze se žućkasti ili crvenkasti polukuglasti čvorići, tvrde konzistencije, koji ponekad konfluiraju. Na površini se nekad nalaze teleangiektazije (tačkasta proširenja kapilara). Te promene nastaju uglavnom u detinjstvu. Tokom života se javljaju novi tumori, ali nema maligne transformacije.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, dermatološkog pregleda, biopsije i patohistološkog nalaza. Histološki je reč o angiofibromu sa mnogobrojnim sebacealnim folikulima lojnih žlezda (adenomatozni tip). U crvenkastim lezijama dominira vaskularizovano vezivno tkivo (fibrozno-angiomatozni tip).
Lečenje
Tumori na licu se mogu uspešno ukloniti dermoabrazoijom. Recidivi su česti. Takođe se uspešno primenjuje fotokoagulacija laserom.
Aterom (cystis sebacea, trichilemmal cyst)
Ateromi (cystis sebacea, trichilemmal cyst) su epidermalne ciste koje su ispunjene lojem, keratinom i ćelijama spoljašnjeg omotača dlake.
Klinička slika
Ateromi se javljaju obično u drugoj polovini života. Često su multipli, veličine zrna graška do veličine jajeta. Smešteni su kutano ili subkutano. Koža iznad promene je glatka, sjajna, srasla, bez dlaka. Mogu biti boje kože, beličasti ili crvenkasti. Nekada se na površini ateroma vide proširene vene. Ateromi su najčešće lokalizovani u predelu kapilicijuma (kosmati deo glave), na čelu ili na području skrotuma. Ispunjeni su bledom žućkastom masom koja ima neprijatan miris. Često se egzogeno inficiraju.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike i dermatološkog pregleda. Histološki se u dermisu vidi cista obložna epitelom. Cista sadrži loj i trihilemalni keratin.
Lečenje
Terapija se sastoji u hirurškoj ekstirpaciji cele ciste. Ukoliko se ne odstrani cela promena, mogući su recidivi.
Acne necrotica (Acne varioliformis)
Acne necrotica (acne varioliformis) predstavljaju oblik hronične piodermije, tj. gnojne bolesti kože izrazito hroničnog toka.
Uzrok nastanka
Najčešći uzročnici su Staphylococcus aureus i Propionibacterium acnes. Smatra se da i imunološki mehanizmi u vidu preosetljivosti na piogenu bakteriju ili neki njen produkt imaju određeni značaj u etiopatogenezi. Isto tako, i najmanji funkcijski deficit imunološkog sistema može biti odgovoran za nemogućnost adekvatne fagocitoze piogene bakterije.
Klinička slika
Acne necrotica podrazumevaju pojavu papula crvene boje u čijem centru posle nekoliko dana od pojave nastaje nekroza. Promene se lokalizuju na seboroičnim područjima, naročito na frontalnoj ivici kosmatog dela glave. Na mestu promena ostaju varioliformni ožiljci.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike i dermatološkog pregleda.
Lečenje
Sistemski se primenjuju antibiotici po antibiogramu. Lokalno se primenjuju antibiotici u obliku kreme, emulzije, gela ili šampona. Lečenje treba nastaviti i nekoliko dana posle regresije promena, zbog sprečavanja recidiva.
Anetodermije
Anetodermije (anetos, grč. mlohav) su stečene atrofije kože, promera od nekoliko milimetara do 1-2 centimetara koje se karakterišu atrofičnom, mekom (mlitavom kožom).
Klinička slika
Postoje četiri oblika anetodermija, a to su:
anetodermia erythematosa (Jadassohn) kojoj prethodi inflamatorni (zapaljenski) eritem
anetodermia tipa Schweninger-Buzzi – karakteriše se pojavom mekih pseudotumora prekrivenih tankim, sitno naboranim epidermisom
anetodermia tipa Pellizari koja se karakteriše sitnim zadebljanjima kože i
anetodermia tipa Alexander kojoj prethodi pojava bula (mehurića).
Histološki se zapaža redukcija količine i fragmentacija elastičnih vlakana. Pseudotumorski oblik verovatno predstavlja prolaps dermisa kroz istanjeni epidermis. Promene su simetrične, a najčešće su lokalizovane na trupu i nadlakticama.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike, dermatološkog pregleda, histološkog nalaza.
Lečenje
Nema specifičnog lečenja.
Atrophodermia vermiculata
Atrophodermia vermiculata predstavlja oboljenje koje se karakteriše simetričnim, atrofičnim promenama kože lica, koje se javljaju u detinjstvu.
Uzrok nastanka
Etiologija bolesti nije poznata.
Klinička slika
Klinički, na obrazima dece (obično do 12. godine života) javljaju se oštro ograničena, linearna udubljenja, širine do 1 milimetra, a dužine nekoliko milimetara, tako da lice izgleda kao da je izjedeno od crva. Histološki se zapaža atrofični epidermis sa malim rožnatim cistama. Lojne žlezde su takođe atrofične, a elastična vlakna su izmenjena (grudvastog izgleda).
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike, dermatološkog pregleda, histološke analize.
Lečenje
Specifičnog lečenja nema. Iz kozmetičkih razloga, kod izraženijih oblika se može sprovesti uklanjanje promena dermoabrazijom.
Aktinična elastoza
Aktinična elastoza podrazumeva povećanje količine vezivnog tkiva u gornjem dermisu, koje dobija boju elastičnog vlakna.
Uzrok nastanka
Ova pojava se javlja kod osoba svetlije puti, uzrokovana je uticajem UV zraka, a možda i uticajem infracrvenih zraka. Najčešće se javljaju kod poljoprivrednika, mornara i sl.
Klinička slika
Klinički, promene se zapažaju prvenstveno na fotoeksponiranim područjima (slepoočnice, vrat, čelo, obrazi). Na ovim mestima koža je beložućkaste boje, lako izbočena, ispresecana dubokim mrežolikim brazdama.
Cutis rhomboidalis nuchae je oblik aktinične elastoze kod koje promene odgovaraju prethodno opisanim, a vide se na vratu.
Elastosis nodularis cystica et comedonica je kombinacija senilne i aktinične elastoze koja se javlja pretežno kod starijih muškaraca, a karakteriše se pojavom elastične kože sa brojnim komedonima i žućkastim folikularnim cistama. Promene su smeštene periorbitalno i u zigomatičnoj regiji.
Millium colloidale je elastoza koja se javlja u dva oblika; jedan je autozmno dominantno nasledan i javlja se još u detinjstvu; a drugi oblik se javlja kasnije . Kod oba oblika promene se obično nalaze na bradi, ušnim školjkama i spoljašnjim delovima vrata, na nosu. Promene su u vidu staklastih papula iz kojih se može istisnuti želatinozni sadržaj.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, dermatološkog pregleda, histološkog nalaza.
Lečenje
Terapija svih elastoza sastoji se u fotoprotekciji. Kod elastosis nodularis cystica, kao i kod millium colloidale, dolaze u obzir kiretaža, odnosno dermoabrazija.
Amebni Apsces jetre
Amebni proces je retka vancrevna komplikacija amebne infekcije debelog creva koja nastaje prodorom ameba u venske ogranke sistema vene porte, a preko njih u jetru. U 90% slučajeva je lokalizovan u desnom lobusu jetre.
Klinička slika
Bolest može početi postepeno ili naglo, sa povišenom temperaturom, drhtavicom i znojenjem, bolom pod desnim rebarnim lukom, retko pojavom žutice. Palpatorno se nalazi uvećana i bolna jetra.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, objektivnog nalaza, laboratorijskih analiza,
ultrazvuka, CT-a (kompjuterizovana tomografija).
Lečenje
Primenjuje se metronidazol i iodoquinol. Perkutana aspiracija preko igle dovodi do dekompresije apscesa i poboljšanja opšteg stanja. Hirurško lečenje je indikovano u komplikacijama kao što su sekundarna infekcija, ruptura apscesa u slobodnu trbušnu duplju ili pleuru.
Abeta – Lipoproteinemija
Abeta – lipoproteinemija posledica je nedostatka sinteze beta – apoproteina, koji je izgleda
osnova za nastajanje prebeta – i beta-lipoproteina i hilomikrona. Svi ovi lipoproteini su odsutni u plazmi a količina alfa-lipoproteina je smanjena. Anomalija se nasleđuje autosomno recesivno.
Klinička slika
Kako se trigliceridi ne mogu prenositi iz creva, od rođenja deca sa ovim poremećajem imaju steatoreju (masna stolica), deficit liposolubilnih vitamina i esencijalnih masnih kiselina. Telesni razvoj je usporen. Pre 10. godine javljaju se pigmentna retinopatija i ataksička neuropatija. Serumski holesterol je nizak, obično ispod 1,3 mmol/l, trigliceridi su ispod 0,23mmol/l, a stvaranje hilomikrona je odsutno i posle masnog obroka.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike, objektivnog pregleda, laboratorijskih analiza.
Lečenje
Ishrana sa 5-10g masti uz dodatak polinezasićenih masnih kiselina (kukuruzno ulje) i dovoljan unos liposolubilnih vitamina.
Alkaptonurija (homogentizinska acidurija)
Alkaptonurija ili homogentizinska acidurija je redak kongenitalni defekt u pretvaranju
homogentizinske kiseline u acetosirćetnu kiselinu, pa se mokraćom izlučuju velike količine
homogentizinske kiseline.
Uzrok nastanka
Alkaptonurija je urođeni poremećaj koji se nasleđuje autosomno dominantno. Bolest se razvija kao posledica nedostatka enzima oksidaze, koji razgrađuje homogentizinsku kiselinu u organizmu.
Klinička slika
Tokom života homogentizinska kiselina se deponuje u tetivama i hrskavicama kao smeđi
pigment uzrokujući karakterističan degenerativni artritis i pigmentaciju ušnih školjki, nosa, sklera i noktiju. Ova pojava se naziva ohronoza, jer se pigment pri histološkom ispitivanju boji žuto. Glavne tegobe bolesnika su bolovi u zglobovima (najčešće u zglobovima kuka, kolena, ramena i kičmenog stuba). Bolovi nastaju kao posledica degenerativnih promena.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike i laboratorijskih analiza. Sveža mokraća je normalne boje, ali stajanjem na vazduhu potamni, a kad toj mokraći doda alkalije, ona pocrni. Redukciona proba sa Benediktovim rastvorom je veoma pozitivna.
Lečenje
Etiološka (uzročna) terapija ne postoji. Lečenje se sastoji u smanjenom unošenju belančevina hranom sa ciljem da se smanji stvaranje homogentizinske kiseline, i spreči ili uspori nastanak ohronoze. Tegobe u zglobovima se leče simptomatskom terapijom. Daju se farmakološke doze vitamina C.
Alchajmerova bolest
Alchajmerova bolest je primarno degenerativno oboljenje mozga, nepoznatog uzroka, sa
karakterističnim promenama u mozgu. Tipične promene su amiloidni (senilni) plakovi – guste naslage proteina izvan i oko neurona u mozgu i neurofibrilarne klubad – nesolubilni zavijuci vlakana unutar neurona.
Ove promene su praćene poremećenim nivoima nekoliko neurotransmitera u mozgu:
Noradrenalin – nivo je smanjen do 70% u kortikalnim strukturama, broj noradrenalinskih receptora je očuvan. Noradrenalin je odgovoran za emocionalne i promene raspoloženja u
Alchajmerovoj bolesti
Dopamin – smanjen, naročito u frontalnom režnju (zbog toga se javljaju znaci parkinsonizma kod nekih bolesnika)
Serotonin – smanjen je broj receptora, a aktivnost je očuvana (serotonin je odgovoran za emocionalne promene i promene raspoloženja u Alchajmerovoj bolesti
Najproučavaniji i najbitniji neurotransmiteri u Alchajmerovoj bolesti su:
Acetil-holin – nivo acetil-holina je jako mali u kortikalnim strukturama koje su odgovorne za kogniciju (ovo je osnova za upotrebu lekova inhibitora acetil-holin esteraze)
Glutamat – nivo ekscitatornog neurotransmitera, glutamata, je povišen i vodi do oštećenja kortikalnih i subkortikalnih neurona dakle do gubitka pamćenja tipičnog za Alchajmerovu bolest.
Simptomi oboljenja
Simptomi kod Alchajmerove demencije su različiti kod svakog bolesnika u svom toku, ispoljavanju i redosledu javljanja. Ipak postoje neka tipična obeležja koja rano mogu da ukažu na Alchajmerovu demenciju i koja pogađaju pre svega pamćenje, ali i druga područja:
* Zaboravljanje neposredno proteklih događaja
* Poteškoće u izvođenju svakodnevnih radnji
* Problemi u snalaženju u nepoznatom okruženju
* Neobjašnjive promene raspoloženja, gubitak inicijative, depresija
Koji su faktori rizika
Uprkos brojnim istraživanjima još uvek nije u potpunosti poznato šta prouzrokuje Alchajmerovu demenciju. Neki uzročni faktori, ipak, upućuju na razmenu materija u mozgu i na promene u naslednom materijalu. Odlučujuću ulogu za razvoj Alchajmerove demencije igra, pre svega, starosno doba.
Dijagnoza Alchajmerove bolesti
Opis tegoba iz ugla bolesnika i članova porodice stvara, pored telesnog ispitivanja i osnov za
dijagnozu. Sprovode se psihološki testovi kako bi se moguća demencija izdvojila od drugih
oboljenja i kako bi se poboljšale sposobnosti bolesnika. Kod sumnje na demenciju neophodne su dalje dijagnostičke procedure koje sprovodi lekar specijalista neurolog ili psihijatar. One mogu uključiti razne testove i imidžing tehnike (kompjuterska tomografija,
magnetna rezonanca, PET) kojima se mogu tražiti tipične promene u mozgu.
Lečenje obolelih od Alchajmerove bolesti
Lekovi mogu da uspore napredak bolesti i da ublaže simptome. Tako se tok bolesti može
usporiti za nekoliko dragocenih meseci. To znači da su izražena potreba za negom i kućno
zbrinjavanje neophodni značajno kasnije u toku bolesti. Terapeutski postupci, kao što su
psihoterapija, muzikoterapija, terapija slikanjem, vežbe pokreta i percepcije mogu biti dopuna terapiji lekovima i pomoći obolelom da održi samopouzdanje i samostalnost.
Koji se lekovi koriste
Lekovi omogućavaju da se uspori napredovanje simptoma za neko vreme. Oni privremeno poboljšavaju mentalne sposobnosti i time podstiču samostalnost bolesnika. Za početni stadijum lake do umerene Alchajmerove demencije na raspolaganju stoje tzv. inhibitori
acetilholinesteraze (AChEI).
Za terapiju umerene do teške Alchajmerove demencije dostupan je antagonist NMDA receptora memantin, za sada jedini lek iz ove grupe. On čuva mozak od viška transmitera glutamata koji, u visokim koncentracijama, ima „razarajuće“ dejstvo. Memantin utiče pozitivno na tok bolesti,
usporava se opadanje funkcija vezanih za učenje i pamćenje, a oboleli mogu bolje da savladavaju svakodnevne zadatke.
Alkaptonurija ili homogentizinska acidurija je redak kongenitalni defekt u pretvaranju
homogentizinske kiseline u acetosirćetnu kiselinu, pa se mokraćom izlučuju velike količine
homogentizinske kiseline.
Uzrok nastanka
Alkaptonurija je urođeni poremećaj koji se nasleđuje autosomno dominantno. Bolest se razvija kao posledica nedostatka enzima oksidaze, koji razgrađuje homogentizinsku kiselinu u organizmu.
Klinička slika
Tokom života homogentizinska kiselina se deponuje u tetivama i hrskavicama kao smeđi
pigment uzrokujući karakterističan degenerativni artritis i pigmentaciju ušnih školjki, nosa, sklera i noktiju. Ova pojava se naziva ohronoza, jer se pigment pri histološkom ispitivanju boji žuto. Glavne tegobe bolesnika su bolovi u zglobovima (najčešće u zglobovima kuka, kolena, ramena i kičmenog stuba). Bolovi nastaju kao posledica degenerativnih promena.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike i laboratorijskih analiza. Sveža mokraća je normalne boje, ali stajanjem na vazduhu potamni, a kad toj mokraći doda alkalije, ona pocrni. Redukciona proba sa Benediktovim rastvorom je veoma pozitivna.
Lečenje
Etiološka (uzročna) terapija ne postoji. Lečenje se sastoji u smanjenom unošenju belančevina hranom sa ciljem da se smanji stvaranje homogentizinske kiseline, i spreči ili uspori nastanak ohronoze. Tegobe u zglobovima se leče simptomatskom terapijom. Daju se farmakološke doze vitamina C.
Adiponecrosis subcutanea neonatorum
Adiponecrosis subcutanea neonatorum predstavlja pojavu induracije (otvrdnuća) kože i potkožnog tkiva kod novorođenčadi.
Uzrok nastanka
Etiopatogeneza je nepoznata, sumnja se na porođajnu traumu i uticaj hladnoće.
Klinička slika
Promene nastaju unutar dva dana do tri nedelje posle porođaja. Promene, tj. područja
indurisane kože i potkožnog tkiva su u vidu nodusa ( čvorova), plavocrvenkaste boje, najčešće lokalizovane u predelu trupa, ramena i na glutalnoj regiji.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike, kliničkog pregleda, histološkog nalaza. Histološki se zapažaju područja nekroze u masnom tkivu, zatim multinuklearni histiociti sa citoplazmom u kojoj se vide radijalno poređane strukture (kristali), koje dvostruko prelamaju svetlost.
Lečenje
Promene po pravilu spontano regrediraju, tako da terapija nije potrebna.
Amyloidosis cutis maculosa
Amyloidosis cutis maculosa spada u grupu lokalizovanih kutanih amiloidoza.
Uzrok nastanka
Patogeneza je nepoznata, nekada je makularna amiloidoza udružena sa lihen amiloidozusom i neki autori je smatraju njenom varijantom.
Klinička slika
Amyloidosis cutis maculosa je makularna forma lokalizovane kutane amiloidoze kod koje se depoziti amiloida AK deponuju u koži, najčešće u intraskapularnoj regiji. Vide se sivosmeđe hiperpigmentovane makule u interskapularnoj regiji, koje formiraju neoštro ograničene plakove različite veličine i oblika. Svrab je umeren. Tok bolesti je hroničan.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, dermatološkog pregleda i patohistološkog nalaza.
Lečenje
Primenjuju se kortikosteroidi lokalno ili intralezionalno i etretinat, a dolazi u obzir i
dermoabrazija.
Amyloidosis cutis nodularis atrophicans
Amyloidosis cutis nodularis atrophicans spada u grupu lokalnih kutanih amiloidoza.
Uzrok nastanka
Etiopatogeneza je nepoznata. Nekada se javlja uz dijabetes melitus.
Klinička slika
Kod amyloidosis cutis nodularis atrophicans, nodularne lezije, ponekad propraćene delimičnom atrofijom kože, koje se pojavljuju na koži trupa i ekstremiteta, su uzrokovane deponovanjem amiloida AL u koži. U kliničkoj slici vide se solitarni (pojedinačni) ili multipli čvorovi ili pločasti
infiltrati, crvenkastosmeđe boje, sa tendencijom regresije i atrofije kože u centru promene.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, dermatološkog pregleda i patohistološkog nalaza.
Lečenje
U terapiji dolazi u obzir hirurška ekscizija manjih promena. A primenjuju se i kortikosteroidi lokalno, UVB fototerapija i dermoabrazija.
Akutna akustička trauma
Akutna akustička trauma je specifična trauma srednjeg uha koju izazvaju zvuci izuzetne snage i trajanja.
Uzrok nastanka
Uglavnom se radi o jednokratnom kraćem ilii dužem delovanju zvuka visokog intenziteta. U pitanju su visoke frekvencije intenziteta oko 2000 herca (buka aviona, pucanja, eksplozije, i dr).
Klinička slika
Simptomatologija naglo započinje. Bolesnik oseća jak šum u ušima i nagluvost. Audiometrijski nalaz pokazuje pad sluha sa skokom na 4000 herca. Posle povrede sluh može da se popravi, naročito u području dubokih tonova. Nema poremećaja vestibulumskog aparata. Otoskopski nalaz je uredan.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, ORL pregleda (otoskopija, audiometrija).
Lečenje
Lečenje je simptomatsko, daju se vitamini, naročito vitamin A, i vazodilatatori.
Akutni mastoiditis
Mastoiditis je najčešća komplikacija zapaljenja srednjeg uha, a predstavlja akutno gnojno
zapaljenje sluznice i kosti mastoidnog nastavka. Danas je veoma retko oboljenje zahvaljujući upotrebi antibiotika.
Uzrok nastanka
Za nastanak akutnog mastoidisa uzročni faktori su: virulencija mikroorganizama, anatomska građa mastoida, retencija gnoja, slabost aeracije, lokalni imunitet i poremećaj opšteg stanja
(dijabetes, bolesti jetre i bubrega i dr.). Takođe, veliku ulogu ima lečenje akutnog otitisa, jer
nedovoljno ili nepravilno lečen akutni otitis može da dovede do nastanka mastoditisa.
Klinička slika
Akutni mastoiditis obično nastaje 7 – 10 dana posle egzacerbacije otitis, a koji se leči niskim ili nedovoljnim dozama antibiotika. Karakteriše se pogoršanjem opšteg stanja, povišenom telesnom temperaturom, leukocitozom (povišen broj leukocita) i rastom sedimentacije. Lokalno se javlja bol koji pulsira, kao i purulentna (gnojava) sekrecija iz uha. Bol je često praćen glavoboljom, koja je noću jače izražena. Retroaurikularno (iza ušne školjke) postoje otok i protruzija ušne školjke. Nagluvost je različitog intenziteta, a ponekad je jako izražena.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, ORL pregleda (otoskopija), rendgenografije.
Lečenje
Terapija je hirurška (mastoidektomija ili radikalna trepanacija) uz dopunsku terapiju
antibioticima i simptomatskim merama.
Apsces nosne pregrade
Apsces nosne pregrade nastaje ukoliko dođe do infekcije hematoma. On može uzrokovati
perihondritis septuma, nekada i kolikvaciju hrskavice, usled čega može doći do deformacije nosne piramide u smislu lordoze.
Uzrok nastanka
Nastaje sekundarnom infekcijom hematoma posle traume. Može da nastane i spontano kod nekih infektivnih bolesti, kao što je šarlah, tifus ili kao komplikacija furunkulusa nosa.
Klinička slika
Dominira bol, glavobolja, visoka temperatura i zapušenost nosa. Objektivno se vidi otok
septuma obostrano, nekad se otok vidi i spolja, jako je bolan na dodir. Može da se spusti i na gornju usnu. Kao komplikacija može nastati nekroza hrskavice septuma, perforacija septuma ili nekroza i ostalih hrskavica nosa, koje mogu da dovedu do njegovog pada, lordoze i drugih deformacija. Zatim, može da dođe do meningitisa i tromboze sinusa cavernosusa, mada retko.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, ORL pregleda (prednja rinoskopija).
Lečenje
Izvode se incizija i drenaža u različitim nivoima apscesa. Uz to se daju visoke doze antibiotika.
Akutna vestibularna paraliza (neuronitis nervi vestibularis)
Akutna vestibularna paraliza (neuronitis nervi vestibularis) je oboljenje nerva vestibularisa, dela osmog živca, najčešće jednostrano.
Uzrok nastanka
Uzrok nastanka bolesti je nejasan. Povezuje se za poremećaj mikrocirkulacije zbog infekcije,
autoimunih poremećaja i metaboličkih poremećaja. Smatra se da virusna infekcija u njegovom nastanku igra važnu ulogu.
Klinička slika
Dominira nagla vrtoglavica, muka, povraćanje i nestabilnost pri hodu. Bolesnik ima nistagmus
(podrhtavanje očnih jabučica) na bolesnu stranu. Vrtoglavice traju nekoliko dana pa se postepeno smiruju. Nesigurnost u hodu se postepeno gubi, nistagmus nestaje. Karakteristično je da bolesnik nema zujanje, nagluvost, gubitak svesti ili diplopije (duple slike). Funkcija nerva vestibularisa se uspostavlja obično za mesec i više dana, ali može i trajno da ostane.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, ORL i neurološkog pregleda.
Lečenje
U akutnoj fazi se primenjuju antiemetici, sedativi, intravenska rehidratacija i vitamini B grupe. Kada se sumnja na infektivnu ili alergijsku etiologiju mogu se primeniti antibiotici i
kortikosteroidi. Treba na vreme započeti fizioterapiju.
Akutna gluvoća (hypoacusis sensoneuralis acuta)
Akutna gluvoća (hypoacusis sensoneuralis acuta) predstavlja nagli nastanak nagluvosti ili
gluvoće kod bolesnika koji do tada nisu imali smetnje sa sluhom.
Uzrok nastanka
Tačan uzrok nastanka nije poznat. Pretpostavlja se da postoji poremećaj mikrocirkulacije sa promenama u kohleranom delu unutrašnjeg uha. Akutna respiratorna infekcija prethodi u malom broju slučajeva.
Klinička slika
Postoji osećaj pritiska u uhu, izraženo zujanje i težak gubitak sluha, koji naglo nastaje. Bolesnik nema vrtoglavicu, niti poremećaj ravnoteže i oftalmološke i neurološke smetnje. Bolest se
najčešće javlja jednostrano.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, ORL i neurološkog pregleda.
Lečenje
Nema specifičnog lečenja. Koriste se kortikosteroidi, hiperbarična oksigenacija,
niskomolekularni dekstrani, blokada gangliona stelatuma i infuzije vazodilatatorima.
Adenoiditis acuta
Adenoiditis acuta predstavlja akutno gnojno zapaljenje limfnog tkiva smeštenog u nazofarinksu – farinksne tonzile ( krajnik).
Uzrok nastanka
Nastaje najčešće kao posledica akutnih virusnih rinogenih infekcija na koje se brzo nadovezuje bakterijska infekcija izazvana pneumokokom, streptokokom ili hemofilusom.
Klinička slika
Oboljenje se najčešće javlja u odojčadi i male dece i nekada može da ima lakši tok razvijajući se pod slikom kijavice ili rinofaringitisa. Češće ima akutni tok praćen visokom temperaturom (do 40°C), groznicom, nekada i febrilnim konvulzijama. Nos je zapušen, dete otežano diše, a sekrecija, koja je u početku sluzava, a zatim gnojna, sliva se u gustom mlazu niz zadnji zid farinksa. Dete kašlje zbog ascedentne infekcije donjih disajnih puteva, a nekada nastaje i otežano disanje i promukli kašalj zbog razvoja subglotičnog laringitisa. Skoro svaki adenoiditis je praćen reakcijom širenja zapaljenja na srednje uvo, pa je dete razdražljivo i plačno. Gutanjem sekreta nastaju i gastrointestinalne smetnje u vidu povraćanja i gubitka apetita. Propratni simptom je i cervikalna adenopatija (uvećane žlezde na vratu).
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike i objektivnog pregleda.
Lečenje
Primenjuju se antibiotici 7 – 10 dana i simptomatska terapija (antipiretici, kapi za nos).
Akutni hemoragični laringitis ( laryngitis acuta haemorrhagica )
Akutni hemoragični laringitis (laryngitis acuta haemorrhagica) nastaje kod naglog, eksplozivnog zatvaranja glotisa pri jakom vikanju, pa se stvara submukozno krvarenje.
Klinička slika
Bolesnik se žali na bolu grlu, promuklost i zamor glasa, sve do afonije (potpuni gubitak glasa). Indirektnim pregledom larinksa se vidi krvni podliv na glasnoj žici. Podliv može biti različite veličine, a vidi se i hiperemija (pojačano crvenilo) okolne sluzokože. Zbog hematoma je onemogućeno zatvaranje glotisa u fazi fonacije.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike i ORL pregleda (indirektni pregled larinksa).
Lečenje
Lečenje se sastoji u odmoru glasa i primeni antiedematozne terapije i inhalacija. Smetnje obično spontano nestanu posle nedelju dana.
Akutno zapaljenje suzne kesice
Akutno ili flegmonozno zapaljenje suzne kesice (dacryocystitis acuta s.phlegmonosa) za razliku od ostalih stanja u opštoj patologiji, proizilazi iz hroničnog oblika dakriocistitisa.
Uzrok nastanka
Zapaljenjski proces koji je kod hroničnog dakriocistitisa bio lokalizovan na sluzokožu suzne kesice prolazi kroz zid suzne kesice i zahvata okolno tkivo.
Klinička slika
U predelu suzne kesice, kao i u okolinim delovima, postoje svi znaci akutnog zapaljenja –
crvenilo, otok, jak bol. Usled velikog otoka i bola nemoguće je vršiti pritisak na predeo suzne kesice da bi se pojavio purulentan (gnojav) sekret na otvore suznih tačkica. Ukoliko se akutni dakriocistitis pravovremeno ne leči može da nastane apsces, kada se ispod unutrašnjeg ugla otvora kapka stvara šupljina ispunjena gnojnim sadržajem.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike i oftalmološkog pregleda.
Lečenje
Lečenje podrazumeva intenzivnu primenu antibiotika širokog spektra. Apsces se sanira
incizijom kože iznad apscesa i drenažom.
Akutno zapaljenje suznih žlezda
Akutno zapaljenje suznih žlezda (dacryoadenitis acuta) nastaje naglo sa lokalnim znacima
zapaljenja – otok, crvenilo, bol.
Uzrok nastanka
Uzrok nastanka je infekcija koja je nastala endogenim putem, najčešće posle parotitisa, a može da se javi i posle drugih virusnih infektivnih oboljenja.
Klinička slika
Znaci zapaljenja su lokalizovani u gornjem spoljašnjem delu ulaza orbite. Zbog otoka nastaje spuštenost gornjeg kapaka u njegovoj temporalnoj polovini zbog čega otvor kapaka dobija oblik paragrafa. Istovremeno postoji i otok regionalnih preaurikularnih limfnih žlezda. Ukoliko je
orbitalni deo suzne žlezde jače uvećan, onda dolazi do dislokacije očne jabučice nazalno i dole. Istovremeno je i pokretljivost oka ograničena u pravcu gde se nalaze suzne žlezde. Ako dođe do stvaranja apscesa, onda se apsces iz orbitalnog dela evakuiše spontano kroz kožu, a iz
palpebralnog dela kroz vežnjaču (konjunktivu).
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike i oftalmološkog pregleda.
Lečenje
Lečenje se sastoji u primeni antibiotika širokog spektra. Tople obloge olakšavaju bolove, a takođe doprinose resorpciji edema ili ubrzavaju perforaciju apscesa.
Atrofični laringitis
Atrofični laringitis predstavlja hronični atrofični proces sluzokože larinksa, koji je obično udružen sa atrofičnim rinitisom i faringitisom.
Uzrok nastanka
Atrofični laringitis nastaje spuštanjem procesa iz gornjih disajnih puteva ili je posledica
dugotrajnog rada u prostorijama sa zagađenim vazduhom (industrijska prašina, gasovi i druge egzogene nokse).
Klinička slika
Dominantni simptomi su promuklost, suvoća i pečenje u grlu. Bolesnik povremeno izbacuje suv, lepljiv sekret ili sasušene kruste. Ako se u larinksu i traheji stvore veće kruste dolazi i do otežanog disanja. Pri pregledu se može videti sivkasto – ružičasta, suva sluznica, koja je
mestimično prekrivena sasušenim sekretom. Pri fonaciji se vidi ovalni prostor među glasnim
žicama.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike i ORL pregleda (laringomikroskopija).
Lečenje
Primenjuju se sredstva koja će da ovlaže sluznicu larinksa i da olakšaju izbacivanje krusta ako su prisutne (aerosol – inhalacija). Potrebno je uklanjanje iritativnih faktora. Ukoliko dođe do ugroženog disanja zbog krusta, tradi se traheotomija.
Atrofični rinitis (rhinitis atrophica)
Atrofični rinitis (rhinitis atrophica) predstavlja hronično zapaljenje sa posledičnom atrofijom uglavnom sluzokože nosa.
Uzrok nastanka
Uzroci su infekcije, endokrini poremećaji, avitaminoze i konstitucija.
Klinička slika
Primarni atrofični rinitis (ozaena) može biti uslovljen rinitisom sa egzantemom u ranom
detinjstvu. Sekundarni atrofični rinitis je češći oblik atrofije nosa. Nastaje posle oštećenja sluzokože nosa, posle operacije nosne pregrade, hipertrofičnog rinitisa ili polipa i posle specifičnih procesa nosa. Pacijent ima neprijatan zadah, koji on ne oseća zbog poremećaja čula mirisa, povremeno krvarenje i osećaj zapušenosti nosa koji se javlja zbog krusti i zbog degeneracije senzitivnih vlakana u sluzokoži. Glavobolja je često prvi simptom. Atrofija napreduje prema
donjim delovima disajnih organa.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, ORL pregleda.
Lečenje
Terapija je dugotrajna i teška. Zahteva strpljenje bolesnika i lekara. Upotrebljavaju se nadražajni agensi-aerosoli, talasoterapija i hipervitaminizacija. Kod ozene je uspešnija hirurška terapija.
Adhezivni kapsulitis (zaleđeno rame ili blokirano rame)
Adhezivni kapsulitis je oboljenje zglobne kapsule i naziva se još i zaleđeno rame ili blokirano rame. Kapsula ramenog zgloba je izuzetno rastegljiva i omogućava veliki obim pokreta. Kada dođe do njene retrakcije – javlja se ograničenost i blokiranje pokreta po tipu zaleđenog ramena.
Uzrok nastanka
Etiološki su u pitanju trofičko – vaskularni mehanizmi. Ovaj sindrom se smatra delom, odnosno minor formom sindroma “rame šaka“.
Klinička slika
U kliničkoj slici su prisutni bolovi u predelu ramena, ali se vremenom bol gubi, a javlja se bezbolno ograničenje pokretljivosti. Ograničeni su i aktivni i pasivni pokreti, za razliku od nalaza kod rupture tetive m.supraspinatusa, kada su aktivni pokreti mogući, ali su pasivni izvodljivi. Tok bolesti je dug, traje najčešće nekoliko meseci, a nekada i do dve godine.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, objektivnog pregleda, laboratorijskih i
radioloških nalaza.
Lečenje
Cilj terapije je što ranije oslobađanje od bolova i uspostavljanje pokretljivosti u ramenu. Neophodan je odmor. Ordiniraju se nesteroidni antireumatici, a kada se akutna faza smiri mogu se primeniti fizikalne metode lečenja. Prognoza je dobra, svi simptomi postepeno iščezavaju i uspostavlja se ponovo puna pokretljivost ramena.
Akutni endometritis
Akutni endometritis predstavlja akutno zapaljenje sluzokože materice koje nastaje prodorom bakterija ascedentnim i hematogenim putem.
Uzrok nastanka
Endometritis najčešće nastaje u toku menstrualnog krvarenja, posle porođaja, posle pobačaja, eksplorativne kiretaže, histerosalpingografije, biopsije.
Klinička slika
Klinička slika akutnog endometritisa se karakteriše izraženim lokalnim bolom u donjem delu trbuha, visokom telesnom temperaturom praćenom groznicom, povećanim i razmekšanim uterusom (materica), gnojnim iscetkom iz uterusa, krvarenjem.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, ginekološkog pregleda, laboratorijskih nalaza (povećan broj leukocita, ubrzana sedimentacija).
Lečenje
Lečenje podrazumeva hospitalizaciju, mirovanje, primenu antibiotika, uterotonika i drenažu uterusa.
Amiloidoza bubrega
Amiloidoza bubrega predstavlja hronično oboljenje koje se karakteriše nagomilavanjem
nenormalnog proteina – amiloida bubregu.
Uzrok nastanka
Amiloidoza bubrega nastaje sekundarno u sklopu oboljenja kao što su tuberkuloza, hronična gnojenja, neoplazme i reumatoidni artritis.
Klinička slika
Amiloidoza primarno zahvata glomerule, a glavni klinički nalaz je proteinurija (nalaz proteina u urinu). U početku je to umerena i intermitentna proteinurija, ali vremenom postaje izraženija, razvija se nefrotski sindrom i bubrežna insuficijencija. Amiloid se taloži prvo u mezangijumu, zatim u tubulima dovodeći do renalne tubulske acidoze.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu biopsije bubrega i histopatološkog pregleda dobijenog uzorka ili dokazom amiloida u submukozi sluznice rektuma.
Lečenje
Lečenje osnovne bolesti može da dovede do delimične regresije bubrežnih promena. Leči se nefrotski sindrom. Dimetilsulfoksid se koristi u amiloidozi izazvanoj reumatoidnim artritisom – dovodeći do oporavka bubrežne funkcije. U terminalnoj uremiji primenjuju se dijaliza i
transplantacija bubrega.
Adrenogenitalni Sindrom
Adrenogenitalni sindrom predstavlja klinički entitet hipersekrecije nadbubrežnih androgena. Veoma retko može posojati hipersekrecija estrogena u kori nadbubrežnih žlezda sa slikom
feminizacije odraslog muškarca.
Uzrok nastanka
Do nastanka adrenogenitalnog sindroma dovode kongenitalne hiperplazije, virilizujući tumori i stečena hiperplazija nadbubrežnih žlezda.
Klinička slika
Ukoliko se androgenitalni sindrom razvije intrauterino, u devojčica, još pre rođenja postoji slika femininog pseudohermafroditizma. Ukoliko je do ekscesivnog lučenja androgena došlo u
detinjstvu, nastaje vremenski ograničena brza progresija rasta, ali je zbog preranog zatvaranja epifiznih pukotina pod dejstvom androgena – definitivni rast smanjen. U takvih dečaka postoji slika izoseksualnog preranog puberteta, uz male testise i nemogućnost ejakulacije. U devojčica dolazi do jake maljavosti, hipertrofije klitorisa, primarne amenoreje, sekundarnih seksualnih karakteristika ženskog pola, nerazvijenosti dojki, jake mišićavosti i dubokog glasa.
U slučaju nastanka adrenogenitalnog sindroma posle puberteta i u odraslih žena kliničkom slikom dominira trijas – hirzutizam (muški tip dlakavosti), sekundarna amenoreja (izostanak menstruacija) i hipertrofija klitorisa.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike, objektivnog pregleda, laboratorijskih nalaza
(nivoa hormona).
Lečenje
Virilizujući tumori se leče hirurškim putem uz primenu inhibitora nadbubrežne steroidogeneze. Lečenje kongenitalne i stečene hiperplazije se sprovodi primenom supresijske doze
kortikosteroida (hidrokortizon).
Akutna insuficijencija kore nadbubrežnih žlezda
Akutna insuficijencija kore nadbubrežnih žlezda, odnosno adisonska ili adrenalna kriza,
predstavlja težak i često fatalan akutni poremećaj nastao usled naglog i velikog smanjenja ili potpunog prestanka lučenja nadbubrežnih steroidnih hormona.
Uzrok nastanka
Do pojave akutne insuficijencije kore najčešće dolazi u toku evolucije Addisonove bolesti pod dejstvom nekih stresnih situacija. Drugi uzrok predstavljaju krvarenja u do tad intaktnim
nadbubrežnim žlezdama. Moguća je i pojava u toku teških intoksikacija i teških, malignih formi akutnih infektivnih bolesti, zatim u toku antikoagulantne terapije, posle davanja inhibitora
nadbubrežne steroidogeneze, posle suprarenalektomije, posle naglog prekida dugotrajne
kortikosteroidne terapije.
Klinička slika
Adrenalna kriza se razvija vrlo brzo sa nastankom ekstremne adinamije i prostracije. Postoji izrazit pad krvnog pritiska, koji je često nemerljiv, veoma ubrzan puls, intenzivna cijanoza
(modrilo) i često visoka temperatura sa groznicom. Bolesnici stalno povraćaju, imaju neizdržive prolive i žale se na vrlo jake bolove u trbuhu. Postoji teška dehidracija, diureza (količina izlučene mokraće) se naglo smanjuje, a često se razvija i akutna bubrežna insuficijencija sa anurijom. U znatnog broja bolesnika postoje kožna krvarenja u početku petehijalna, a kasnije u obliku
velikih krvnih podliva. Ubrzo se razvijaju delirijum, znaci meningealnog sindroma, kolaps i koma.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike, objektivnog pregleda, laboratorijskih analiza, EKG-a. Određivanje hormona je u drugom planu.
Lečenje
Neophodno je hitno lečenje u jedinicama za intenzivnu negu. Lečenje podrazumeva nadoknadu manjka hormona i što pre normalizaciju volemije. Primenjuju se brzodelujući preparati
hormona kore nadbubrega i infuzije izotoničnih rastvora natrijum hlorida i glikoze, antibiotici, po potrebi dopamin ili angiotenzin.
Akutni bakterijski tireoiditis
Akutni bakterijski tireoiditis nastaje najčešće usled širenja infekcije iz tonzila, ždrela, vratnih limfnih nodusa, retrofaringealnih apscesa, karioznih zuba i dr.
Uzrok nastanka
Najčešći prouzrokovači ovih infekcija su gram-pozitivne koke, beta-hemolitički streptokok, stafilokok, pneumokok i drugi.
Klinička slika
Klinička slika se karakteriše povišenom telesnom temperaturom, pojavom bolnog otoka u
predelu vrata koji uslovljava otežano gutanje i pokretanje glave i vrata. Štitasta žlezda je
unilateralno ili bilateralno uvećana i jako bolna na pritisak. Koža iznad žlezde je crvena,
edematozna i topla.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, objektivnog nalaza i laboratorijskih nalaza.
Lečenje
Lečenje podrazumeva primenu visokih doza antibiotika. Ukoliko dođe do stvaranja apscesa sa znacima kolikvacije, neophodno je izvršiti inciziju i drenažu.
Autoimuni pluriglandularni sindrom tip II
Autoimuni pluriglandularni sindrom tip II podrazumeva postojanje insuficijencije dve ili više
endokrinih žlezda ili prisustvo nekih drugih oboljenja praćenih insuficijencijom endokrinih žlezda.
Uzrok nastanka
Smatra se da je primarno oboljenje povezano sa HLA-antigenim sistemom, s kojim u sadejstvu mogu delovati neke druge genetske determinante, a nije isključeno ni deklanširajuće delovanje spoljašnjih faktora sredine.
Klinička slika
Ovaj sindrom uključuje simptomatologiju sledećih oboljenja: primarne adrenalne insuficijencije (M.Addisoni), primarnog hipotireoidizma, insulin-zavisnog dijabetesa, primarnog
hipogonadizma, miastenie gravis, celijačne bolesti, vitiliga, alopecije, serozitisa, parkinsonizma,
perniciozne anemije. Ređe je pluriglandularni sindrom udružen sa atrofijom n.opticus-a,
autoimunom trombocitopeničnom purpurom, dijabetes insipidusom, sa pojavom antitela na vazopresinske ćelije, hipofizitisom, pseudolimfomom, deficitom ACTH, pituitarnim tumorima i sklerodermom.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, objektivnog pregleda,
imunološko-laboratorijske dijagnostike, radioloških nalaza.
Lečenje
Lečenje je kompleksno i zavisi od oboljenja koja se javaljaju u sklopu sindroma. Kod pacijenata sa adrenalnom insuficijencijom i primarnim hipotireoidizmom se mogu primenjivati
glukokortikoidi. U slučaju ispoljenog insulin-zavisnog dijabetesa povoljno delovanje ima
insulinska terapija. Jedna od alternativa u lečenju insulin-zavisnog dijabetesa bi bila
imunoterapija.
Autoimuni pluriglandularni sindrom I
Autoimuni pluriglandularni sindrom predstavlja adrenalnu insuficijenciju udruženu sa
mukokutanom kandidijazom i hipoparatireoidizmom.
Uzrok nastanka
Smatra se da se ovaj sindrom nasleđuje autozomno-recesivno. Dokazana je i imunološka priroda oboljenja pojavom antiadrenalnih i antiparatireoidnih antitela.
Klinička slika
Autoimuni pluriglandularni sindrom tip I se pojavljuje najčešće u dečjem uzrastu. Prvi klinički znaci su pojava mukokutane kandidijaze udružene se hipoparatireoidizmom, dok se adrenalna insuficijencija javlja mnogo kasnije. Pored toga nije isključena pojava nekih drugih pratećih
oboljenja – alopecije, malapsorpcije, insuficijencije gonada, perniciozne anemije, hroničnog
aktivnog hepatitisa, oboljenja štitaste žlezde i insulin zavisnog dijabetesa.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, obejktivnog pregleda,
imunološko-laboratorijske dijagnostike, radiološkh nalaza.
Lečenje
Terapija je kompleksna i zavisi od simptomatologije i oboljenja koja se javljaju u sklopu
sindroma. Svaki vid terapije može komplikovati prisutna malapsorpcija.
Akutna dilatacija želuca
Akutna dilatacija želuca predstavlja iznenadno nakupljanje velike količine želudačnog sadržaja i gasova koji se ne resorbuju i ne transportuju u niže partije digestivnog trakta u odsustvu
organske opstrukcije želuca.
Uzrok nastanka
Uzrok nastanka nije poznat. Najčešće nastaje 48 do 72 sata nakon hirurške intervencije u
trbuhu ili van njega, mada se razvija i u toku akutnih i hroničnih oboljenja kao što su holecistitis, šećerna bolest, endokarditis, pneumonija. Ispoljava se i nakon anestezije, abdominalne traume ili preteranog konzumiranja hrane.
Klinička slika
Poremećaj se ispoljava iznenadnom mučninom, povraćanjem velike količine želudačnog i
duodenalnog sadržaja, tako da brzo dolazi do dehidratacije, hipokaliemije, hemokoncentracije i azotemije. Acidobazna ravnoteža nije poremećena zbog istovremenog gubitka želudačnog i duodenalnog sadržaja. Bolesnici postaju nemirni i adinamični. Hipovolemija, tahikardija i
redukovano izlučivanje urina brzo dovode do šoka.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, objektivnog pregleda, laboratorijskih nalaza, nativne grafije abdomena, endoskopije želudca i duodenuma.
Lečenje
U lečenje bolesnika se uvodi nazogastrična sonda, sprovodi se hidratacija uz korekciju
elektrolitskog disbalansa i acidoze. Uz pravovremenu terapiju prognoza je uglavnom dobra.
Akutna intestinalna vaskularna ishemija
Akutna intestinalna vaskularna ishemija je kliničko stanje, koje nastaje zbog inkompletne ili kompletne okluzije gornje mezenterične arterije.
Uzrok nastanka
Akutna insuficijencija gornje mezenterične arterije nastaje usled iznenadne opstrukcije
arteriosklerotično izmenjenog krvnog suda ateromom, ređe embolusom (infarkt, bakterijski
endokarditis). Retki uzroci neokluzivne prirode su šok, anoksija, vaskulitis, disekantna
aneurizma aorte i dr.
Klinička slika
Simptomi i znaci akutne intestinalne vaskularne ishemije nastaju iznenada. Nastaje intenzivan bol, u početku u vidu kolika, praćen hipotenzijom, tahikardijom (ubrzan rad srca) i poremećajem opšteg stanja. Većina bolesnika ima učestale krvave stolice. Napredovanjem ishemične nekroze nastaje simptomatologija paralitičnog ileusa i peritonitisa.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, objektivnog pregleda, nativne grafije
abdomena, arteriografije.
Lečenje
Lečenje je hirurško.
Angiodisplazija kolona
Angiodisplazija kolona su stečena i lokalizovana proširenja međusobno komunikativnih krvnih sudova sluzokože. Najčešće se javljaju u cekumu i ascedentnom delu kolona.
Uzrok nastanka
Etiopatogeneza angiodisplazije nije dovoljno poznata. Često se sreće u osoba starijih od 55
godina, u bolesnika sa generalizovanom arteriosklerozom, a posebno kod aortne stenoze.
Klinička slika
Kliničku sliku karakterišu epizode perianalnih krvarenja, od lakih do masivnih i često posledično nastaje sekundarna sideropenijska anemija.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, objektivnog pregleda, kolonoskopije.
Lečenje
Krvarenje se može zaustaviti primenom elektrokoagulacije. U slučaju neuspeha hemostaze
primenjuje se laserska fotokoagulacija. Velike krvareće lezije zahtevaju hiruršku intervenciju – parcijalnu resekciju kolona.
Anusna fisura
Anusna fisura je prskotina (laceracija) donje polovine analnog kanala, akutnog ili hroničnog toka. Najčešće se anusne fisure javljaju u srednjem starosnom dobu, češće u žena.
Uzrok nastanka
Smatra se da je uzrok fisure mehanička trauma, nastala u toku opstipacije (zatvor) ili
instrumentalnih pregleda, uz sekundarnu inflamaciju.
Klinička slika
Anusne fisure su uglavnom lokalizovane na zadnjoj srednjoj liniji. Dužina fisura je oko 1-2 cm, a širina 2-5 mm. Dominantni simptomi su bol, spazam analnog sfinktera i krvarenje. Kod akutne fisure bol nastupa iznenada za vreme defekacije, nakratko prestaje, zatim se pojačava do sledeće defekacije. Pruritus (svrab) i sekrecija iz analnog kanala su često prisutni. Krvarenje je najčešće oskudno, pojavljuje se na početku defekacije. Razvojem infekcije može nastati
perianalni apsces. Hronična fisura samo izuzetno može dovesti do analne stenoze.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, objektivnog pregleda. Po smirivanju bolova treba uraditi kompletan endoskopski pregled debelog creva.
Lečenje
Lečenje akutne fisure je medikamentozno-dijetno. Potrebno je redovno pražnjenje creva i lokalna primena anestetskih i kortikosteroidnih masti. Kod hroničnih fisura rezistentnih na medikamentoznu terapiju i u slučajevima komplikacija se sprovodi hirurško lečenje.
Apsces anorektalnog predela
Anorektalni apsces je zapaljenje pararektalnog prostora, manje ili više, jasno ograničeno od okoline.
Uzrok nastanka
Najčešći uzrok je bakterijska infekcija (stafilokoki, Protus, E.coli). U 1-2% apsces se javlja kod tuberkuloze, Crohnove bolesti, aktinomikoze ili su uzročnici anaerobne bakterije.
Klinička slika
Anorektalni apscesi se najčešće javljaju između 20. i 40. godine života i češće kod muškaraca. U zavisnosti od lokalizacije, apscesi mogu biti potkožni, submukozni, ishiorektalni, retrorektalni, pelviorektalni i intermuskularni. Simptomatologija apscesa najčešće nastaje naglo, pojavom povišene telesne temperature, drhtavice i izraženim lokalnim simptomima – bol pri hodu, sedenju, ponekad pri pražnjenju creva.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, objektivnog pregleda, a prema potrebi se rade i specijalna patološka ispitivanja.
Lečenje
Lečenje anorektalnih apscesa je hirurško. Sastoji se od incizije apsesa, adekvatne drenaže i primene antibiotika. Nelečeni ili neadekvatno lečeni apscesi mogu dovesti do fistuliziranja.
Akutna masna jetra u trudnoći
Akutna masna jetra u trudnoći je retka bolest i nepoznatog je uzroka. Bitna je povezanost sa preeklampsijom. Predisponirajući faktori su toksini, virusi, malnutricija, primena tetraciklina.
Klinička slika
Bolest se češće javlja u prvoj trudnoći, najčešće u tridesetšestoj nedelji, mada je moguća pojava bolesti i pre tridesete nedelje trudnoće i u puerperijumu. Bolest počinje naglo, sa upornim povraćanjem, glavoboljom, bolovima u trbuhu, žuticom i temperaturom. Progresija bolesti dovodi do teških komplikacija kao što su hepatocelularna insuficijencija, koagulopatija,
krvarenje, hepatična koma i renalna insuficijencija.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, objektivnog nalaza, laboratorijskih analiza,
ultrazvuka.
Lečenje
Terapija se sastoji u korekciji dehidratacije, elektrolita, acidobaznog statusa, vitamina, posebno vitamina K, infuzije glikoze. Sprovodi se korekcija faktora koagulacije infuzijama sveže plazme, krioprecipitata, protrombinskih koncentrata. Dolazi u obzir i primena plazmafereze, a u slučaju renalne insuficijencije hemodijaliza. Preporučuje se da se trudnoća završi carskim rezom.
Alkoholni hepatitis
Alkoholni hepatitis je toksično zapaljenjsko oboljenje jetre koje se može ispoljiti u akutnom i hroničnom kliničkom obliku.
Klinička slika
Akutni alkoholni hepatitis može proticati sa dispeptičnim tegobama, mučninom, povraćanjem na gladno u jutarnjim časovima, osećajem bolova pod desnim rebarnim lukom, pojavom
subikterusa. Palpatorno se nalazi uvećana i bolna jetra, karakterističan nalaz za
alkoholne hepatitise. Akutni alkoholni hepatitis može poprimiti i dramatični tok,
sa teškom kliničkom slikom, povraćanjem, prolivima, dehidratacijom, abdominalnim
bolovima, temperaturom, pojavom ascitesa (tečnost u trbušnoj šupljini), krvarenja
i encefalopatije.
Simptomi i znaci hroničnog alkoholnog hepatitisa su anoreksija, umor, intermitentne
temperature, bolovi pod desnim rebarnim lukom, ređe, pojava povraćanja i proliva.
Palpatorno se nalazi uvećana jetra, bolna i nešto čvršće konzistencije.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, objektivnog pregleda, laboratorijskih analiza, ultrazvuka, biopsije i histološkog pregleda.
Lečenje
Prvi uslov za lečenje su apsolutna zabrana alkohola i trajna apstinencija. Ishrana treba da bude individualno prilagođena, sa dovoljno belančevina. U hepatoprotektivnoj terapiji se koriste
esencijalni fosfolipidi, silimarin, vitamini B grupe i antioksidansi. U teškim oblicima akutnog alkoholnog hepatitisa ordiniraju se infuzije glikoze, rastvora elektrolita, aminokiselina, smrznute plazme, krioprecipitata.
Subscribe to:
Posts (Atom)