Sindrom Žila d la Tureta predstavlja težak oblik javljanja raznih
motornih i vokalnih tikova. Uz to se često javlja i poremećaj pažnje i
opsesivno – kopmulsivni sindrom, koji mogu i da provladavaju kliničkom
slikom.
Uzrok nastanka
Pre svega smatra se da je oboljenje nasledno, ali se po nekim istraživanjima povezuje i sa streptokoknim i drugim infekcijama.
Klinička slika
Tikovi
su stereotipni pokreti koji se neodoljivo nameću bolesniku, a mogu biti
u vidu treptanja, iskašljavanja, grimasiranja, pokreta glavom,
šmrkanja, isturanja brade i slično. Tikovi su praćeni izgovaranjem
nepristojnih reči (coprolalia), nevoljnom vokalizacijom, ponavljanjem
sopstvenih ili tuđih reči (eholalia), nekada sa agresivnim i seksualnim
impulsima. Javljaju se i čulna hipersenzitivnost (npr. ne podnosi
nabrčkane čarape, prihvata samo blagu hranu, seče dugmeta sa svoje ili
tuđe garderobe), otežano učenje, strah od odlaska u školu, socijalno
neprikladno ponašanje, napadi besa, institira na svojim ritualima –
opsesivno kompulsivni sindrom (uvek istim putem ide do kuće i sl) Često
su prisutni poremećaji pažnje i percepcije, blagi neurološki ispadi i
znaci organiciteta na psihološkim testovima i EEG-u. Počinje u
detinjstvu i vremenom se obogaćuje novom simptomatologijom. Nekada se
javlja familijarno.Moguće su remisije i spontano povlačenje.
Dijagnoza
Postavlja
se na osnovu heteroanamneze (podaci se uzimaju od roditelja), kliničke
slike (često je potrebno da porodica donese snimke na kojima se vidi
ponašanje obolelog, jer je pri direktnom posmatranju bolesnik obično
miran) , prema dijagnostičkim kriterijumima, psihološkim ispitivanjima i
EEG-a. Dijagnostički kriterijumi su: više motornih i jedan tip ili više
vokalnih tikova, tikovi se javljaju skoro svakodnevno najmanje godinu
dana, i u tom periodu nije bilo više od tri meseca bez javljanja tikova,
početak bolesti pre 18. godine.
Lečenje
Ne
postoji specifična, kauzalna terapija. Primenjuje se simptomatsko
lečenje. Pre svega se radi na edukaciji samog bolesnika, ali i roditelja
i okoline. Nekada medikamntozno lečenje i nije potrebno kod dobre
adaptacije. Medikamentozna terapija uključuje neuroleptike, antagoniste
dopamina i imunomodulatore. Pored toga neophodne su psihoterapeutske
metode i kognitivne terapije. Još uvek se ispituju terapija hormonima,
laseroterapija, akupunktura i hirurški pristup lečenja.
